СЕЛО КОЈЕ НЕСТАЈЕ? НИ СЛУЧАЈНО! У Обровцу се рађају деца, освајају светске титуле и чува традиција
Возајући се по том не баш прецизно ушореном селу, стичемо утисак да се у њему добро живи. А само место и под свим оним степенима делује живо.
Најврелији овогодишњи дан био је резервисан за посету Обровцу крај Бачке Паланке. Изабрасмо, а да то нисмо ни знали, село сигурне будућности!
– Имамо доста породица са по троје деце, једно смо од водећих места у општини што се тиче те статистике, тако да за будућност не морамо да бринемо – поносно истиче председник Савета МЗ Обровац Милан Козомора.
Једино смо село које има четири светска првака: Милоша Максимовића и Максима Буљевића у рукомету и Слободанку Обрадовић и Милицу Ђукић у плесу. Такође, наша Основна школа „Жарко Зрењанин” је 1965. године била првак Југославије у вишебоју (Милан Козомора)
Како нам је испричао, имају и Фудбалски клуб „Борац” који ове године обележава осам деценија и броји четири селекције: сениоре (који играју у Подручној лиги Сомбор) и три млађе групе. Такође, од пре неколико година имају и Одбојкашки клуб „Обровац” који је од лане у систему такмичења и окупља само децу.
– Једино смо село које има четири светска првака: Милоша Максимовића и Максима Буљевића у рукомету и Слободанку Обрадовић и Милицу Ђукић у плесу. Такође, наша Основна школа „Жарко Зрењанин” је 1965. године била првак Југославије у вишебоју – подсећа Козомора, а онда на кратко прелази на сетну причу...
Наиме, наставник физичког васпитања Богдан Петровић Браца, који је припремао и предводио победничку екипу, заједно са супругом Босом утопио се у Дунав-Тиси 1985. године, због чега се данас у његову част организује Меморијални турнир у Обровцу. Мада то није једина љубавна трагедија која је остала упамћена у овом селу. О овој, која је обележила прву половину 20. века, постоји и данас сведок у виду заветног крста који је подигла унесрећена Аполонија Лауберт (иначе стрељана 1942. године и бачена под лед на новосадској плажи „Штранд”) чија је љубав – Михаел Шверер – убијена 1912. године у тучи коју је наредио Аполонијин отац.
Жене су стуб Обровца
У Обровцу постоје и функционишу три удружења која окупљају искључиво лепши пол: „Свилен конац”, „Нит” и „Корак испред свих”. Оснивачица и председница првопоменутог је Светлана Марковић, иначе добитница покрајинског признања у области равноправности полова „Милица Томић” (2024) управо због организације радионица практичних знања и активног учествовања у разним пројектима који подразумевају јачање женског предузетништва.
– Наше Удружење, које је основано 2010. године, бави се ткањем, везом, уопште очувањем нематеријалне баштине. Сарађујемо са Општином Бачка Паланка, Саветом за равноправност полова и Покрајинским секретаријатом за социјалну политику, демографију и равноправност полова који нам је дозволио и да користимо једну просторију у основној школи, где држимо разбоје и сав инвентар – појашњава Марковић.
Будући да су им руке увек упослене, Светлана се определила за припрему и излагање ђаконија на гастроманифестацијама.
– Изабрала сам најтежи део, израду свеже хране, мислим да је то успех – додаје наша саговорница, истичући да јесте по среди крвав динар, али да се и те како исплати. – Имамо много могућности, али нисмо спремни да се ухватимо у коштац са тим, то је борба. А кад живиш на селу то треба и да искористиш, све благодети које постоје. Све нам је олакшано у животу и мислим да нисмо ни свесни да је ово неки рај. Сматрам да можеш да се бавиш разним пословима, да зарадиш, ништа ти није ускраћено.
Како нам је испричала, са својим супругом је подигла засад кајсија од 550 стабала, што их чини јединим произвођачем овог воћа у Обровцу, док поједини имају шљиве, малине, диње...
– У селу имамо четири жене које су развучене по целом месту, све раде: черупају пилиће, беру воће/поврће, све што треба. Кад су код мене у воћњаку стално им звони телефон јер их увек неко тражи – прича Марковић.
И како сад да се опет вратимо на свакодневне приче из данашњице? ‘Ајде да пробамо...
Возајући се по том не баш прецизно ушореном селу, стичемо утисак да се у њему добро живи. А само место и под свим оним степенима делује живо.
– Већина мештана се бави пољопривредом и углавном се сеју житарице, а они који су запослени по фирмама раде у Бачкој Паланци, Новом Саду, Гајдобри – набраја Козомора, истичући затим да су им пак горећи проблеми у селу то што немају канализацију и гас, као и воду за пиће. – У току је реализација гасификације, било је обећања да ће нам до краја године пустити гас. Што се тиче канализације, припојени смо општинском пројекту за пречистач отпадних вода, за шта чекају да добију неопходна средства. А воду сви пијемо цео живот, мека је, нема каменца, шта да радимо.
Од силне воде остаде им само канал ДТД
На основу архивске грађе коју је прикупио и припремио Леонард Немет у монографији „Обровац од праисторије до 1945”, ово село је до почетка 18. века било ближе данашњем Младенову, смештено на обали Оброве баре, иначе окружено с три различита слива. Када је реч о имену, аутор поменуте књиге указује да је током истраживања наишао на три варијанте.
– У првој варијанти, која има логику, Обровац је заједничка именица изведена из старословенског језика, у слободном и ширем преводу значила би ограђени простор (у смислу обор), али у овом случају оивичен-ограђен водом са свих страна, што је Обровац у својој прошлости свакако и био – наводи Немет у монографији. – У немачкој књизи „Обровац” Фабијана Валтера, објављене 1972, каже се да је Обровац добио име по томе што га речица Бегеј опасује као обрва око и да је та асоцијација пресудно утицала на назив насеља. Чак и Аварски хрингови су елипсаста утврђења опасана водом, како је Обровац у својој давној прошлости свакако изгледао. Да су Авари на ужем подручју Обровца боравили, историјска наука је недвосмислено доказала. Да су Словени називали Аваре Абари-Обри, и то није спорно, али оно што не можемо са сигурношћу утврдити то је да је назив насеља Обровац изведен из словенске речи Обри-Абари-Авари. Наравно, сујету нас Обровчана ће највише задовољити овај назив по Аварима, тако старом, поносном и борбеном народу, па нека тако и буде.
На понос ових мештана свакако је и податак да у селу имају српску православну цркву изграђену 1757. године, док је прва школа подигнута 1786. Како нам је приликом посете још предочено, село су основали Срби 1308. године и чинили су већину све до 1812. када су досељени Немци који су се у селу задржали све до краја Другог светског рата, да би се онда населили колонисти из Босне.
Од осталих инвестиција, у току је завршетак изградње свлачионица на фудбалском терену, као и планирање санирања велике сале у Дому културе.
Осим фудбалера и одбојкаши, у Обровцу делају и три удружења жена, два ромска, риболовци, ловци, КУД „Светозар Марковић”, као и Удружење пензионера. Сви они заједно јуче су прославили сеоску славу Свети Пантелије, када се сви мештани, и они који активно живе у селу и они који су по другим местима и државама, окупе, мало разбуде и како доликује обележе светац.
Леа Радловачки
