OD „NAJGOROG AUTOMOBILA“ DO ROK ZVEZDE! Autori filma „Jugo ide u Ameriku“ otkrivaju šta ih je sačekalo na više od 10.000 kilometara puta

Film „Jugo ide u Ameriku“, u režiji Filipa Grujića i Alekse Borkovića, prati njihovo 50-dnevno putovanje kroz SAD, tokom kojeg pokušavaju da otkriju šta je jugo značio Americi, ali i šta danas znači njima.

Na više od 10.000 kilometara puta, autori susreću Amerikance koji pamte jugo, njegove današnje fanove i kolekcionari, kao i ljude poreklom iz bivše Jugoslavije. Automobil koji je svojevremeno poneo neslavnu titulu „najgoreg automobila u istoriji“ tako postaje povod za mnogo širu priču - o Jugoslaviji i Americi, sećanju i identitetu, ali i generaciji koja je odrasla sa nasleđem zemlje u kojoj nije živela. Film je svetsku premijeru imao na CPX, a na Beldoksu je osvojio Nagradu publike za najbolji evropski film i posebno priznanje žirija. A sada publika ima priliku da ga pogleda u bioskopima, specijalna novosadska projekcija filma na kojoj će biti prisutna i autorska ekipa biće održana večeras u bioskopu u Arena sinepleks. Sa Filipom Grujićem i Aleksom Borkovićem razgovarali smo o tome kako je nastala ideja da upravo jugo postane njihov saputnik kroz Ameriku, šta su otkrili tokom putovanja i susreta sa ljudima koji na ovaj automobil gledaju iz potpuno različitih perspektiva, kao i o tome kako je jedna neobična avantura prerasla u film o generaciji, sećanju i pokušaju da se razume sopstvena prošlost.

⁠Filip: Putovati bilo kojim drugim automobilom kroz Ameriku je zanimljivo, ali putovati sa jugom, koji je tamo proglašen za najgori u istoriji, predstavlja savršen početak za priču koja je mnogo više od pukog vica. Jugo u Americi je neka vrata anomalije, greške u sistemu, gliča u igrici. Da će biti mnogo više od priče o automobilu znali smo odmah jer smo i sami odrastali u jugu  i znamo šta on znači na ovim prostorima. Znamo koliko sećanja, iskustava, priča jugo ima; pa čak i koliko nade i nekih ugašenih i prekinutih snova. Ali ono što nismo znali je kakva će reakcija u Americi biti na Juga, 40 godina posle uvoza, posle te titule - najgori, titule koja je nametnuta i nama rođenima 90-ih tu. I pogotovo nismo znali da će Jugo od šale postati danas rok zvezda. 

 Jugo je u Americi svojevremeno postao sinonim za „najgori automobil“. Šta ste želeli da otkrijete putujući zemljom u kojoj je ta reputacija nastala - i da li se vaš odnos prema jugu promenio tokom snimanja?

Filip: Nas nikad zapravo nije ni zanimala ta binarna podela na najgori i najbolji u mehaničkom smislu, mislim da je ona pre svega glupa i kako god da okreneš pogrešna. Jer ono šta je nekome najgore je drugome najbolje i obrnuto. Nas je zanimalo kako i zašto se ta titula dodeljuje, ko određuje šta je najbolje a šta najgore i kako se kroz popularnu kulturu koja većinski dolazi sa zapada, ti termini plasiraju i prodaju. Za nas je jugo jednostavno jugo. Auto na koji treba da budemo ponosni da smo jednom kao zemlja imali dovoljno infrastrukture da možemo da proizvedemo. I kao takav sasvim prevazilazi tu podelu. 

Koliko je ovo putovanje za sve vas (tu su i snimatelji zvuka Ivana Finci i Aleksandar Blažić) bilo i lično suočavanje sa generacijom, Jugoslavijom i nasleđem koje  niste lično živeli?

Aleksa: Samo putovanje mislim da je više bila avantura tokom koje smo uživali, odnosno koju smo živeli u trenutku. Sretali smo se sa osobama koje su bili akteri prošlog vremena, zaslužni za uvoz juga u Ameriku, međutim ti pojedinačni razgovori nisu bili dovoljni. Nadražaji i osećanja koja jedan roadtrip nosi, jači su od bilo čega nad čim želiš da se zamisliš. To vreme za razmišljanje, nova saznanja o Jugoslaviji, kopanje po svim pričama koje smo čuli tokom odrastanja - za sve to se otvorio prostor i sve se složilo tek kada smo seli u montažu. U procesu koji je trajao dve godine, kada smo po prvi put videli sebe na ekranu, u jugu. Tada smo se povezali na jedan specifičan način, sa našim nasleđem.

Na putu ste sreli veoma različite ljude - od Amerikanaca koji se sećaju juga do njegovih današnjih fanova i ljudi poreklom iz bivše Jugoslavije. Koji susret vas je najviše iznenadio ili promenio vaš pogled na priču koju ste snimali?

Aleksa: Mislim da su najzanimljiviji bili susreti u kvartovima, koji su siromašniji i u kojim se ljudi sećaju juga zato što je to bio automobil koji su i oni tada mogli da voze. Jeftinoća juga tada se danas isplati u tome da jugo ima “street credit” što bi rekli Amerikanci, odnosno poštovan je i cenjen, kao nekakav mali heroj prošlog vremena. Iako se prodavao u jednoj kapitalističkoj Americi, onoj Reganovoj gde je konzumerizam cvetao i u kom stvar što poseduješ određuje tvoj društveni status. Od ljudi poreklom iz Jugoslavije dobili smo osmehe koji nisu mogli da siđu sa lica, što mislim da se u filmu i primeti. Neki od njih se nisu susreli sa jugom gotovo 20 godina, drugi imaju svoju kolekciju koju održavaju. Svi oni su jednako vezani za taj automobil, uz kog su ipak odrastali.

Film je istovremeno road movie, dokumentarna komedija i svojevrsna potraga za ličnom istorijom. Kako ste odlučivali šta će ostati u filmu, a šta će biti samo deo vašeg putovanja?

Aleksa: Sa putovanja smo se vratili sa ukupno 90 sati snimljenog materijala, a s obzirom da je putovanje trajalo 50 dana, to znači da imamo i 1.110 sati materijala koji nije snimljen, ali jeste ostao u našem iskustvu iz kojeg smo pričali priču. Sve te sate je trebalo sažeti u sat i po vremena koherentne naracije. Taj poduhvat je bio moguć zahvaljujući našoj montažerki Kristini Todorović, koja je bila dovoljno strpljiva sa nama, pomagala nam da razdvojimo potpuno lični doživljaj od onog koji komunicira sa publikom, pomogla nam da nađemo ritam i strukturu u jednom nepregledno velikom putovanju i to sve u tri pokušaja. Dva puta smo izmontirali film i bacili ga u đubre, tek iz trećeg smo došli do rezultata koji imamo i sa kojim smo zadovoljni.

Posle više od 10.000 kilometara i putovanja kroz više od 20 saveznih država, šta je za vas zapravo „ Jugo ide u Ameriku“ - film o jednom automobilu, o Jugoslaviji, o Americi ili možda o pokušaju jedne generacije da razume sopstvene korene?

Filip: “Jugo ide u Ameriku” je za nas film o svemu tome, ali pre svega o jednom ludom pokušaju da se doživi velika avantura u automobilu u kojem smo odrasli proizvedenom u zemlji koja je za nas samo fikcija, u zemlji na čijoj smo pop kulturi odrasli. I kroz to putovanje upoznajemo sebe, stvaramo prijatelje, smejemo se, ali i trudimo se da bolje razumemo kontekst Jugoslavije, Amerike, Srbije i nas danas, u ovom trenutku. 

Marina Lučić