ОД „НАЈГОРОГ АУТОМОБИЛА“ ДО РОК ЗВЕЗДЕ! Аутори филма „Југо иде у Америку“ откривају шта их је сачекало на више од 10.000 километара пута

Филм „Југо иде у Америку“, у режији Филипа Грујића и Алексе Борковића, прати њихово 50-дневно путовање кроз САД, током којег покушавају да открију шта је југо значио Америци, али и шта данас значи њима.

На више од 10.000 километара пута, аутори сусрећу Американце који памте југо, његове данашње фанове и колекционари, као и људе пореклом из бивше Југославије. Аутомобил који је својевремено понео неславну титулу „најгорег аутомобила у историји“ тако постаје повод за много ширу причу - о Југославији и Америци, сећању и идентитету, али и генерацији која је одрасла са наслеђем земље у којој није живела. Филм је светску премијеру имао на CPX, а на Белдоксу је освојио Награду публике за најбољи европски филм и посебно признање жирија. А сада публика има прилику да га погледа у биоскопима, специјална новосадска пројекција филма на којој ће бити присутна и ауторска екипа биће одржана вечерас у биоскопу у Арена синеплекс. Са Филипом Грујићем и Алексом Борковићем разговарали смо о томе како је настала идеја да управо југо постане њихов сапутник кроз Америку, шта су открили током путовања и сусрета са људима који на овај аутомобил гледају из потпуно различитих перспектива, као и о томе како је једна необична авантура прерасла у филм о генерацији, сећању и покушају да се разуме сопствена прошлост.

⁠Филип: Путовати било којим другим аутомобилом кроз Америку је занимљиво, али путовати са југом, који је тамо проглашен за најгори у историји, представља савршен почетак за причу која је много више од пуког вица. Југо у Америци је нека врата аномалије, грешке у систему, глича у игрици. Да ће бити много више од приче о аутомобилу знали смо одмах јер смо и сами одрастали у југу  и знамо шта он значи на овим просторима. Знамо колико сећања, искустава, прича југо има; па чак и колико наде и неких угашених и прекинутих снова. Али оно што нисмо знали је каква ће реакција у Америци бити на Југа, 40 година после увоза, после те титуле - најгори, титуле која је наметнута и нама рођенима 90-их ту. И поготово нисмо знали да ће Југо од шале постати данас рок звезда. 

 Југо је у Америци својевремено постао синоним за „најгори аутомобил“. Шта сте желели да откријете путујући земљом у којој је та репутација настала - и да ли се ваш однос према југу променио током снимања?

Филип: Нас никад заправо није ни занимала та бинарна подела на најгори и најбољи у механичком смислу, мислим да је она пре свега глупа и како год да окренеш погрешна. Јер оно шта је некоме најгоре је другоме најбоље и обрнуто. Нас је занимало како и зашто се та титула додељује, ко одређује шта је најбоље а шта најгоре и како се кроз популарну културу која већински долази са запада, ти термини пласирају и продају. За нас је југо једноставно југо. Ауто на који треба да будемо поносни да смо једном као земља имали довољно инфраструктуре да можемо да произведемо. И као такав сасвим превазилази ту поделу. 

Колико је ово путовање за све вас (ту су и сниматељи звука Ивана Финци и Александар Блажић) било и лично суочавање са генерацијом, Југославијом и наслеђем које  нисте лично живели?

Алекса: Само путовање мислим да је више била авантура током које смо уживали, односно коју смо живели у тренутку. Сретали смо се са особама које су били актери прошлог времена, заслужни за увоз југа у Америку, међутим ти појединачни разговори нису били довољни. Надражаји и осећања која један роадтрип носи, јачи су од било чега над чим желиш да се замислиш. То време за размишљање, нова сазнања о Југославији, копање по свим причама које смо чули током одрастања - за све то се отворио простор и све се сложило тек када смо сели у монтажу. У процесу који је трајао две године, када смо по први пут видели себе на екрану, у југу. Тада смо се повезали на један специфичан начин, са нашим наслеђем.

На путу сте срели веома различите људе - од Американаца који се сећају југа до његових данашњих фанова и људи пореклом из бивше Југославије. Који сусрет вас је највише изненадио или променио ваш поглед на причу коју сте снимали?

Алекса: Мислим да су најзанимљивији били сусрети у квартовима, који су сиромашнији и у којим се људи сећају југа зато што је то био аутомобил који су и они тада могли да возе. Јефтиноћа југа тада се данас исплати у томе да југо има “street credit” што би рекли Американци, односно поштован је и цењен, као некакав мали херој прошлог времена. Иако се продавао у једној капиталистичкој Америци, оној Регановој где је конзумеризам цветао и у ком ствар што поседујеш одређује твој друштвени статус. Од људи пореклом из Југославије добили смо осмехе који нису могли да сиђу са лица, што мислим да се у филму и примети. Неки од њих се нису сусрели са југом готово 20 година, други имају своју колекцију коју одржавају. Сви они су једнако везани за тај аутомобил, уз ког су ипак одрастали.

Филм је истовремено роад мовие, документарна комедија и својеврсна потрага за личном историјом. Како сте одлучивали шта ће остати у филму, а шта ће бити само део вашег путовања?

Алекса: Са путовања смо се вратили са укупно 90 сати снимљеног материјала, а с обзиром да је путовање трајало 50 дана, то значи да имамо и 1.110 сати материјала који није снимљен, али јесте остао у нашем искуству из којег смо причали причу. Све те сате је требало сажети у сат и по времена кохерентне нарације. Тај подухват је био могућ захваљујући нашој монтажерки Кристини Тодоровић, која је била довољно стрпљива са нама, помагала нам да раздвојимо потпуно лични доживљај од оног који комуницира са публиком, помогла нам да нађемо ритам и структуру у једном непрегледно великом путовању и то све у три покушаја. Два пута смо измонтирали филм и бацили га у ђубре, тек из трећег смо дошли до резултата који имамо и са којим смо задовољни.

После више од 10.000 километара и путовања кроз више од 20 савезних држава, шта је за вас заправо „ Југо иде у Америку“ - филм о једном аутомобилу, о Југославији, о Америци или можда о покушају једне генерације да разуме сопствене корене?

Филип: “Југо иде у Америку” је за нас филм о свему томе, али пре свега о једном лудом покушају да се доживи велика авантура у аутомобилу у којем смо одрасли произведеном у земљи која је за нас само фикција, у земљи на чијој смо поп култури одрасли. И кроз то путовање упознајемо себе, стварамо пријатеље, смејемо се, али и трудимо се да боље разумемо контекст Југославије, Америке, Србије и нас данас, у овом тренутку. 

Марина Лучић