FACELIJOM PROTIV SMRDIBUBA U ZASADIMA LEŠNIKA! Mladi Novosađani traže prirodno rešenje za opasnu štetočinu

Njihov glavni saveznik u tom poduhvatu mogla bi da bude facelija – medonosna biljka bogata nektarom i polenom, koja bi se sejala između redova lešnika.

Projekat „Razvoj modela biološke kontrole ekonomski značajnih vrsta stenica u zasadima leške primenom međuredne setve Phacelia tanacetifolia“ realizuju studenti fitomedicine Milana Čović i Ivan Fijat, dok je mentor profesorka Aleksandra Konjević. Projekat je deo programa AgroStart2026, a njegova polazna tačka je sve veći problem koji u zasadima predstavlja invazivna stenica Halyomorpha halys, kod nas dobro poznata i kao smrdibuba. Prema podacima predstavljenim u projektu, ona od 2015. godine predstavlja značajnu pretnju proizvodnji lešnika u Srbiji, dok nedostatak dovoljnog broja prirodnih neprijatelja u zasadima povećava oslanjanje proizvođača na insekticide.

Ideja, međutim, nije nastala preko noći. Kako za „Dnevnik” objašnjava Milana Čović, tim se već dve godine bavi proučavanjem štetnih vrsta stenica, pre svega u urbanim sredinama, ali istovremeno i njihovim prirodnim neprijateljima. Tokom tih istraživanja primetili su da korisni insekti rado posećuju biljke čiji su cvetovi bogati nektarom i polenom. Otud je usledilo pitanje: može li se takva biljka namerno uvesti i u poljoprivredni zasad i time stvoriti povoljnija sredina za prirodne neprijatelje stenica?

Izbor je pao na faceliju. Ona je dobro poznata pčelarima kao izuzetno medonosna vrsta, ali upravo obilje nektara i polena čini je zanimljivom i za biološku zaštitu bilja. Njeni cvetovi privlače ne samo oprašivače nego i druge korisne insekte, među kojima su i parazitoidi stenica. Uz to, posle završetka vegetacije biljna masa facelije može da ostane kao organska materija u zasadu.

Suština zamisli je jednostavna: facelija ne deluje direktno na smrdibubu. Njena uloga je da obezbedi „bazu“ za opstanak i ishranu korisnih insekata. Parazitoidne osice hrane se nektarom i polenom, dok ženke svoja jaja polažu u jajna legla stenica. Iz takvih jaja, umesto nove generacije štetočina, razvijaju se parazitoidi. Na taj način brojnost stenica može prirodno da bude ograničena. Kako Milana Čović objašnjava, cilj je da se u zasadu održi što stabilnija populacija tih korisnih vrsta i time pomogne suzbijanju štetočine tokom čitave sezone.

Istraživači, pri tome, ne polaze od ideje da će jedna cvetna traka preko noći zameniti sve druge mere zaštite. Naprotiv, biološka kontrola trebalo bi da postane deo integrisanog pristupa. Kod snažnog napada stenica potpuno odustajanje od drugih mera zaštite nije realno, ali ako korisni insekti uspeju da snize brojnost štetočine, mogla bi da se smanji količina i učestalost primene insekticida. To bi istovremeno značilo niže troškove proizvodnje, manje opterećenje životne sredine i očuvanje biodiverziteta u zasadu.

To je posebno važno zato što insekticidi ne prave uvek razliku između „dobrih“ i „loših“ insekata. Prekomerna upotreba sredstava za zaštitu bilja, pored štetočina, pogađa i organizme koji proizvođaču zapravo pomažu. Ako se njihova populacija jednom značajno smanji, narušava se prirodna ravnoteža, a zasad postaje još zavisniji od hemijske zaštite.

Da bi proverili da li zamisao zaista funkcioniše i u proizvodnim uslovima, novosadski istraživači postavili su precizno definisan ogled. Facelija se seje u trakama različite širine – 0,5, jedan i dva metra – dok kontrolne parcele ostaju bez setve. Ogled je organizovan po sistemu randomizovanih blokova, kako bi se mogli uporediti rezultati različitih varijanti. Tokom sezone pratiće se aktivnost parazitoida pomoću postavljenih jajnih legala, ali i brojnost odraslih stenica metodom otresanja grana.

Važan je i trenutak setve. Planirano je da se ona uskladi sa pojavom prvih jajnih legala stenica. Facelija ima relativno dug period cvetanja, pa bi na taj način cvetni resurs bio prisutan i u vreme pojave druge generacije štetočine, koja je, prema rečima autorke projekta, znatno brojnija od prve. Tokom vegetacije istovremeno se prati brojnost korisnih i štetnih insekata i procenat parazitiranih jajnih legala.

U svakom slučaju, očekivanja su prilično konkretna. Autori projekta kao jedan od ciljeva navode postizanje od 10 do 15 odsto većeg stepena parazitiranosti jajnih legala u odnosu na kontrolne parcele. Očekuje se i smanjenje brojnosti odraslih stenica i njihovih jajnih legala, dok bi krajnji rezultat trebalo da bude praktično definisan model biološke kontrole koji bi mogao da se primenjuje u komercijalnim zasadima leške.

Ako rezultati pokažu da facelija zaista značajno pomaže opstanku i umnožavanju parazitoida, istraživanje bi u budućnosti moglo da bude prošireno. Jedna od mogućnosti je da se u zasade, uz obezbeđenu cvetnu ishranu, dodatno unose određene vrste parazitoidnih osica, čime bi njihova populacija bila još brže povećana. Reč je o insektima koji nisu štetni za lešku: ne oštećuju plodove niti same biljke, već im cvetnice služe kao izvor hrane, dok su njihov cilj jajna legla štetnih stenica.

Praktična dimenzija projekta posebno je značajna u trenutku kada lešnik postaje sve zanimljivija i investiciono zahtevnija kultura. Veliki zasad podrazumeva i velika ulaganja, pa se zaštita ne može svesti samo na reagovanje kada su oštećenja već vidljiva. Jedan od važnih elemenata jeste redovan monitoring – pregled biljaka i listova, traženje jajnih legala i blagovremeno utvrđivanje brojnosti štetočina. Tek kada se zna šta se u zasadu dešava, moguće je u pravom trenutku primeniti odgovarajuću meru, bilo biološku bilo hemijsku.

Eksperimentalni deo istraživanja trajaće do kraja vegetacije, odnosno do sakupljanja lešnika, nakon čega sledi obrada rezultata, koja bi trebalo da bude završena do kraja godine. Predviđeno je i predstavljanje rezultata na naučnoistraživačkim skupovima, ali autorima je jednako važno da zaključci ne ostanu samo u naučnim radovima, već da mogu neposredno da se primene u proizvodnji.

Možda se zato suština čitavog projekta najbolje može svesti na rečenicu Milane Čović: Mehanizmi borbe protiv ovih štetočina u prirodi već postoje. Zadatak istraživača je da ih prepoznaju, usmere i pretvore u rešenje koje će funkcionisati i van laboratorije – u stvarnom zasadu.

Miroslav Stajić