Није инсектицид незамењиво решење!
ФАЦЕЛИЈОМ ПРОТИВ СМРДИБУБА У ЗАСАДИМА ЛЕШНИКА! Млади Новосађани траже природно решење за опасну штеточину
Уместо да се против сваке штеточине одмах посегне за новом дозом инсектицида, може ли се део посла препустити природи? Управо од тог питања полази пројекат младих истраживача Пољопривредног факултета Универзитета у Новом Саду, који покушавају да развију модел биолошке контроле економски значајних врста стеница у засадима леске.
Њихов главни савезник у том подухвату могла би да буде фацелија – медоносна биљка богата нектаром и поленом, која би се сејала између редова лешника.
Пројекат „Развој модела биолошке контроле економски значајних врста стеница у засадима лешке применом међуредне сетве Phacelia tanacetifolia“ реализују студенти фитомедицине Милана Човић и Иван Фијат, док је ментор професорка Александра Коњевић. Пројекат је део програма AgroStart2026, а његова полазна тачка је све већи проблем који у засадима представља инвазивна стеница Halyomorpha halys, код нас добро позната и као смрдибуба. Према подацима представљеним у пројекту, она од 2015. године представља значајну претњу производњи лешника у Србији, док недостатак довољног броја природних непријатеља у засадима повећава ослањање произвођача на инсектициде.
Идеја, међутим, није настала преко ноћи. Како за „Дневник” објашњава Милана Човић, тим се већ две године бави проучавањем штетних врста стеница, пре свега у урбаним срединама, али истовремено и њиховим природним непријатељима. Током тих истраживања приметили су да корисни инсекти радо посећују биљке чији су цветови богати нектаром и поленом. Отуд је уследило питање: може ли се таква биљка намерно увести и у пољопривредни засад и тиме створити повољнија средина за природне непријатеље стеница?
Избор је пао на фацелију. Она је добро позната пчеларима као изузетно медоносна врста, али управо обиље нектара и полена чини је занимљивом и за биолошку заштиту биља. Њени цветови привлаче не само опрашиваче него и друге корисне инсекте, међу којима су и паразитоиди стеница. Уз то, после завршетка вегетације биљна маса фацелије може да остане као органска материја у засаду.
Суштина замисли је једноставна: фацелија не делује директно на смрдибубу. Њена улога је да обезбеди „базу“ за опстанак и исхрану корисних инсеката. Паразитоидне осице хране се нектаром и поленом, док женке своја јаја полажу у јајна легла стеница. Из таквих јаја, уместо нове генерације штеточина, развијају се паразитоиди. На тај начин бројност стеница може природно да буде ограничена. Како Милана Човић објашњава, циљ је да се у засаду одржи што стабилнија популација тих корисних врста и тиме помогне сузбијању штеточине током читаве сезоне.
Истраживачи, при томе, не полазе од идеје да ће једна цветна трака преко ноћи заменити све друге мере заштите. Напротив, биолошка контрола требало би да постане део интегрисаног приступа. Код снажног напада стеница потпуно одустајање од других мера заштите није реално, али ако корисни инсекти успеју да снизе бројност штеточине, могла би да се смањи количина и учесталост примене инсектицида. То би истовремено значило ниже трошкове производње, мање оптерећење животне средине и очување биодиверзитета у засаду.
Млади истраживачи са Пољопривредног факултета у Новом Саду испитују да ли се сетвом добро познате медоносне врсте између редова леске могу привући и задржати корисни инсекти који природним путем смањују бројност једне од најопаснијих штеточина ове културе
То је посебно важно зато што инсектициди не праве увек разлику између „добрих“ и „лоших“ инсеката. Прекомерна употреба средстава за заштиту биља, поред штеточина, погађа и организме који произвођачу заправо помажу. Ако се њихова популација једном значајно смањи, нарушава се природна равнотежа, а засад постаје још зависнији од хемијске заштите.
Да би проверили да ли замисао заиста функционише и у производним условима, новосадски истраживачи поставили су прецизно дефинисан оглед. Фацелија се сеје у тракама различите ширине – 0,5, један и два метра – док контролне парцеле остају без сетве. Оглед је организован по систему рандомизованих блокова, како би се могли упоредити резултати различитих варијанти. Током сезоне пратиће се активност паразитоида помоћу постављених јајних легала, али и бројност одраслих стеница методом отресања грана.
Важан је и тренутак сетве. Планирано је да се она усклади са појавом првих јајних легала стеница. Фацелија има релативно дуг период цветања, па би на тај начин цветни ресурс био присутан и у време појаве друге генерације штеточине, која је, према речима ауторке пројекта, знатно бројнија од прве. Током вегетације истовремено се прати бројност корисних и штетних инсеката и проценат паразитираних јајних легала.
У сваком случају, очекивања су прилично конкретна. Аутори пројекта као један од циљева наводе постизање од 10 до 15 одсто већег степена паразитираности јајних легала у односу на контролне парцеле. Очекује се и смањење бројности одраслих стеница и њихових јајних легала, док би крајњи резултат требало да буде практично дефинисан модел биолошке контроле који би могао да се примењује у комерцијалним засадима лешке.
Ако резултати покажу да фацелија заиста значајно помаже опстанку и умножавању паразитоида, истраживање би у будућности могло да буде проширено. Једна од могућности је да се у засаде, уз обезбеђену цветну исхрану, додатно уносе одређене врсте паразитоидних осица, чиме би њихова популација била још брже повећана. Реч је о инсектима који нису штетни за лешку: не оштећују плодове нити саме биљке, већ им цветнице служе као извор хране, док су њихов циљ јајна легла штетних стеница.
Практична димензија пројекта посебно је значајна у тренутку када лешник постаје све занимљивија и инвестиционо захтевнија култура. Велики засад подразумева и велика улагања, па се заштита не може свести само на реаговање када су оштећења већ видљива. Један од важних елемената јесте редован мониторинг – преглед биљака и листова, тражење јајних легала и благовремено утврђивање бројности штеточина. Тек када се зна шта се у засаду дешава, могуће је у правом тренутку применити одговарајућу меру, било биолошку било хемијску.
Експериментални део истраживања трајаће до краја вегетације, односно до сакупљања лешника, након чега следи обрада резултата, која би требало да буде завршена до краја године. Предвиђено је и представљање резултата на научноистраживачким скуповима, али ауторима је једнако важно да закључци не остану само у научним радовима, већ да могу непосредно да се примене у производњи.
Можда се зато суштина читавог пројекта најбоље може свести на реченицу Милане Човић: Механизми борбе против ових штеточина у природи већ постоје. Задатак истраживача је да их препознају, усмере и претворе у решење које ће функционисати и ван лабораторије – у стварном засаду.
Мирослав Стајић
