CRTAO JE „VELIKOG BLEKA“ I „TARZANA”
NOVOSADSKA LEGENDA STRIPA DOBILA DRUGU ŠANSU „Ovde su me ponovo pokrenuli“, kaže PAVEL KOZA, koji sada živi u futoškom domu za stare
Pavel Koza, čuveni crtač uz čije su epizode „Velikog Bleka” i „Tarzana” odrastale generacije, posle šest godina tišine i teških životnih okolnosti, ponovo je uzeo četkicu u ruke. Danas stvara u Gerontološkom centru Novi Sad, dokazujući da umetnost nema rok trajanja.
Čuveni strip crtač, rođen u Kisaču 1. maja 1963. godine, danas je stanar Gerontološkog centra Novi Sad, u objektu u Futogu. Sada mu teče druga godina u domu, mestu koje je za njega postalo mnogo više od običnog smeštaja – postalo je atelje i sigurna luka za novi umetnički početak.
Pavel je svoj umetnički put započeo još kao srednjoškolac građevinske struke u Novom Sadu.
– Bio sam u studiju, imali smo tada tu čuvenu novosadsku školu stripa – seća se Pavel sa setom i ponosom u glasu. U to vreme, kaže, bilo je dosta crtača, pravo zlatno doba stripa i baš tada je i Pavel bio deo te sjajne ekipe.
– Glavni učitelj mi je bio Branislav Bane Kerac. On je vodio naš studio, bio je iskusan i pun znanja. I imao sam tu čast i zadovoljstvo da baš od njega učim – kaže Pavel.
Sa profesionalnim radom na stripu počinje početkom 1982. godine, kada stupa u kontakt sa „PAN-ART” studiom, koji se nalazio u okviru izdavačke kuće „Dnevnik” iz Novog Sada. Vredno je upijao znanje koje je preuzimao od eminentnih autora i brzo napredovao. Već posle nekoliko meseci je počeo sa realizacijom prve epizode iz serijala „Veliki Blek”. Ovom popularnom junaku nacrtao je šest epizoda. Sem toga, izradio je više naslovnih strana za edicije: „Strip zabavnik”, „Zlatna serija” i „Lunov Magnus strip”.
Profesionalni rad na stripu počeo je 1982. godine, kada stupa u kontakt sa „PAN-ART” studiom, koji se nalazio u okviru izdavačke kuće „Dnevnik”
Krajem osamdesetih uspostavlja saradnju sa novosadskom izdavačkom kućom „Marketprint”, gde radi na epizodama u kojima je glavni junak „Tarzan”. U početku je ovaj strip radio samo u olovci, a kasnije u olovci i tušu. U tom periodu, u saradnji sa Svetozarom Obradovićem, realizuje serijal „Čudne priče”, koje su objavljivane u „Stripoteci” i izdanjima „Dečjih novina” iz Gornjeg Milanovca. Za ovu drugu kuću radi istorijski strip o Vuku Karadžiću povodom 200. godišnjice njegovog rođenja.
Početkom devedesetih godina za „Strip Art” studio radi nekoliko horora koji su bili namenjeni objavljivanju u inostranstvu.
Od 1995. godine, za narednih deset godina, radi za izdavačku kuću „Horus” na junacima „Veliki Blek” i „Kapetan Miki”.
Njegov talenat nije poznavao granice, pa je radio i za inostrano tržište. Pored papira, svoju kreativnost je poklanjao i Kulturno-umetničkom društvu u Kisaču, gde je godinama osmišljavao i pravio velike pozorišne i folklorne scenografije.
– Od tog posla se osamdesetih moglo lepo i bezbrižno živeti. A onda su došle devedesete i sve je išlo mnogo slabije – kaže Pavel.
Kreativnost koja leči i spaja
Svoje slobodne dane u domu veli provodi ispunjen stvaralaštvom. Kaže da sve zavisi od raspoloženja – nekada se malo i „ulenji”, ali olovka više ne stoji u fioci.
– U domu sam se isprobao u potpuno novoj tehnici koju ranije nisam praktikovao. Počeo sam da slikam akrilnim bojama na platnu – kaže Pavel.
Već je učestvovao na likovnim kolonijama na Limanu zajedno sa akademskim slikarima, a radovi stanara doma, uključujući i Pavelove, sa velikim uspehom su izlagani na Novom naselju i Limanu, kao i u samom domu. Njegova kreativnost pomaže i zajednici u kojoj sada živi. Nedavno su u Zrenjaninu učestvovali u kićenju jelki, a zahvaljujući umetničkom oku i zajedničkom trudu stanara, njihova jelka je proglašena za najšarmantniju.
Kako su se gasile velike strip kuće, tako su se polako menjale i Pavelove životne okolnosti. Život ga, kaže, nije uvek štedeo. Suočen sa teškim trenucima i problemima, umetnik je doživeo surov zastoj. Čitavih šest godina pre dolaska u dom nije uzeo olovku, četkicu, niti boju u ruke. Međutim, dolazak u dom u Futogu doneo je neočekivani preokret. Osoblje ustanove je brzo prepoznalo kakva se legenda krije među njima.
– Kada sam došao u dom, oni su me aktivirali. Pružili su mi sve uslove da mogu da nastavim sa radom sa kojim sam nekada davno stao, nakon što su me životne prilike zaustavile. Silom prilika sam se našao ovde, ali ovde je sve u redu. Ja sam se prilagodio, često sam tokom života bio deo velikih kolektiva i kretao se među ljudima, tako da mi nije bilo teško da se naviknem – kaže Pavel.
