ЦРТАО ЈЕ „ВЕЛИКОГ БЛЕКА“ И „ТАРЗАНА”
НОВОСАДСКА ЛЕГЕНДА СТРИПА ДОБИЛА ДРУГУ ШАНСУ „Овде су ме поново покренули“, каже ПАВЕЛ КОЗА, који сада живи у футошком дому за старе
Павел Коза, чувени цртач уз чије су епизоде „Великог Блека” и „Тарзана” одрастале генерације, после шест година тишине и тешких животних околности, поново је узео четкицу у руке. Данас ствара у Геронтолошком центру Нови Сад, доказујући да уметност нема рок трајања.
Чувени стрип цртач, рођен у Кисачу 1. маја 1963. године, данас је станар Геронтолошког центра Нови Сад, у објекту у Футогу. Сада му тече друга година у дому, месту које је за њега постало много више од обичног смештаја – постало је атеље и сигурна лука за нови уметнички почетак.
Павел је свој уметнички пут започео још као средњошколац грађевинске струке у Новом Саду.
– Био сам у студију, имали смо тада ту чувену новосадску школу стрипа – сећа се Павел са сетом и поносом у гласу. У то време, каже, било је доста цртача, право златно доба стрипа и баш тада је и Павел био део те сјајне екипе.
– Главни учитељ ми је био Бранислав Бане Керац. Он је водио наш студио, био је искусан и пун знања. И имао сам ту част и задовољство да баш од њега учим – каже Павел.
Са професионалним радом на стрипу почиње почетком 1982. године, када ступа у контакт са „PAN-ART” студиом, који се налазио у оквиру издавачке куће „Дневник” из Новог Сада. Вредно је упијао знање које је преузимао од еминентних аутора и брзо напредовао. Већ после неколико месеци је почео са реализацијом прве епизоде из серијала „Велики Блек”. Овом популарном јунаку нацртао је шест епизода. Сем тога, израдио је више насловних страна за едиције: „Стрип забавник”, „Златна серија” и „Лунов Магнус стрип”.
Професионални рад на стрипу почео је 1982. године, када ступа у контакт са „PAN-ART” студиом, који се налазио у оквиру издавачке куће „Дневник”
Крајем осамдесетих успоставља сарадњу са новосадском издавачком кућом „Marketprint”, где ради на епизодама у којима је главни јунак „Тарзан”. У почетку је овај стрип радио само у оловци, а касније у оловци и тушу. У том периоду, у сарадњи са Светозаром Обрадовићем, реализује серијал „Чудне приче”, које су објављиване у „Стрипотеци” и издањима „Дечјих новина” из Горњег Милановца. За ову другу кућу ради историјски стрип о Вуку Караџићу поводом 200. годишњице његовог рођења.
Почетком деведесетих година за „Strip Art” студио ради неколико хорора који су били намењени објављивању у иностранству.
Од 1995. године, за наредних десет година, ради за издавачку кућу „Horus” на јунацима „Велики Блек” и „Капетан Мики”.
Његов таленат није познавао границе, па је радио и за инострано тржиште. Поред папира, своју креативност је поклањао и Културно-уметничком друштву у Кисачу, где је годинама осмишљавао и правио велике позоришне и фолклорне сценографије.
– Од тог посла се осамдесетих могло лепо и безбрижно живети. А онда су дошле деведесете и све је ишло много слабије – каже Павел.
Креативност која лечи и спаја
Своје слободне дане у дому вели проводи испуњен стваралаштвом. Каже да све зависи од расположења – некада се мало и „улењи”, али оловка више не стоји у фиоци.
– У дому сам се испробао у потпуно новој техници коју раније нисам практиковао. Почео сам да сликам акрилним бојама на платну – каже Павел.
Већ је учествовао на ликовним колонијама на Лиману заједно са академским сликарима, а радови станара дома, укључујући и Павелове, са великим успехом су излагани на Новом насељу и Лиману, као и у самом дому. Његова креативност помаже и заједници у којој сада живи. Недавно су у Зрењанину учествовали у кићењу јелки, а захваљујући уметничком оку и заједничком труду станара, њихова јелка је проглашена за најшармантнију.
Како су се гасиле велике стрип куће, тако су се полако мењале и Павелове животне околности. Живот га, каже, није увек штедео. Суочен са тешким тренуцима и проблемима, уметник је доживео суров застој. Читавих шест година пре доласка у дом није узео оловку, четкицу, нити боју у руке. Међутим, долазак у дом у Футогу донео је неочекивани преокрет. Особље установе је брзо препознало каква се легенда крије међу њима.
– Када сам дошао у дом, они су ме активирали. Пружили су ми све услове да могу да наставим са радом са којим сам некада давно стао, након што су ме животне прилике зауставиле. Силом прилика сам се нашао овде, али овде је све у реду. Ја сам се прилагодио, често сам током живота био део великих колектива и кретао се међу људима, тако да ми није било тешко да се навикнем – каже Павел.
