DOKTOR ZA CIPELE Priča o poslednjem obućaru Poštanske ulice: „Čovek se samo rađa bos“
U srcu Novog Sada, u maloj radnji u Poštanskoj ulici, generacije ljudi dolazi u obućarsku radnju da produži vek svojim cipelama, ili da svojoj nogama nađu pravog i kvalitetnog saputnika za koračanje.
Za pultom obućarske radnje dočekaće ih treći izdanak u generaciji porodice Subotin koji brinu o cipelama svojih sugrađana. Branislav, naslednik starog zanatskog poziva, uz osmeh pristupa svakoj mušteriji i u velikoj većini slučajeva razgovor se završava sa „dođite sutra“.
„To sam od oca naučio, da svaka mušterija bude uslužena i da, ukoliko je moguće, da se posao uradi što je pre moguće. Jedino ako ima neki specifičan problem zbog kog se obuća ne može poporaviti odmah, onda mušterija ostavi broj pa joj javim kad je posao gotov“, ističe Branislav za „Dnevnik“.
U svetu u kome se sve manje popravlja, a sve više baca, zanat obućara postaje retkost, a oni koji ga neguju - pravi čuvari jedne profesije koja je nekada bila na ceni.
Od Poštanske do istorije
Jedan nastavnik doneo mu je cipele koje je njegovom ocu pravio Branislavljev deda - 1952. godine. Mislio je da će da mu poklini za radnju, ali je mušterija odlučila da i dalje ostane deo njegove kolekije obuće. Kvalitet je takav, kaže Branislav, da modu da se nose i danas.
Obućarska radnja u kojoj radi otvorena je davne 1953. godine. Njegov otac je počeo kao šegrt, kasnije je i sam otvorio radnju, a sada je Branislav taj koji nastavlja porodičnu tradiciju. Rodom je iz Đurđeva, gde i danas živi, pa na obućarski zanat nije išao u Novi Sad, već mu je bio bliži Žabalj gde je završio za automehaničara. Međutim, on je obućarski zanat već imao u rukama, nosio ga je iz kuće.
„Odmalena me je sve interesovalo. I dan danas me interesuje svašta. Ali sam se opredelio za obućarski zanat, pa sam došao u Novi Sad u očevu radionicu“, ističe Branislav.
Sa obe strane porodice stizala je sklonost ka radu rukama - pradeda krojač, majka krojačica, drugi deda zidar. Odrastao je uz zvuk šivaćih mašina i čekića, a obućarski alati postali su mu prirodni - kao pribor za jelo.
„Obućarski zanat je, prosto rečeno, borba sa obućom - od štepanja, lepljenja, krpljenja, krojenja, zidanja kalupa, do pravljenja nove obuće. Sve zavisi šta se donese i šta kome treba. Sad je sve izazovniji posao jer je kvalitetnu obuću koje su mogle da nose i dve generacije zamenila obuća koja se pravi od nekvalitetnih materijala koji brzo propada. Potrošačko smo društvo - nosi se sezonski, pa se baci."
Najveći izazov mu je, kaže, kad nešto izgleda nepopravljivo. Ali upravo tu, u tome da se ono što drugi otpisuju - spasi, on vidi lepotu svog poziva.
„Imam jednu mušteriju koja me zove doktorom. Ne ide kod obućara, već kod svog doktora.“
Dok razgovaramo, neprestano ga prekidaju mušterije. Sa svakom progovori, kao sa starim prijateljem.
„Nekad sam i psiholog. Svašta ljudi pričaju dok čekaju. Ali to je deo posla.“
Obućarstvo je, kaže, danas u problemu. Mladih nema. Niko više ne pita ima li mesta za šegrta. Škole su ugasile smerove, a nove generacije često ne žele da se bave ručnim radom.
„Ovo je posao za one koji vole da rade rukama. Nije lako, ali je lep posao. Ali i zahteva posvećenost, celodnevni rad. Jer ne treba da zaboravimo - čovek se samo rađa bos. I kad umre, obuju mu cipele," kaže Branislav, kratko, ali sasvim dovoljno da objasni zašto je njegov posao važan.
Singerica s dušom
U radnji se i dalje koristi mašina „Singerica“ stara više od 100 godina.
Kaže da nove brže otkažu, a stara „radi pa radi“. „To je istorija, ali i kvalitet koji i dan danas traje“, dodaje.
Ipak, zanat se održao. Zahvaljujući ženama, kaže kroz osmeh. "80% mušterija su žene. Da nije žena, ovaj posao bi odavno nestao."
Sa suprugom, koja je inače poljoprivredni tehničar, pravi i kožne tašne. U radnji stoje primerci - svaki jedinstven, pravljen ručno. Iako ne piše na izlogu „pravimo tašne“, ali među njegovim mušterijama se pročulo, pa i kupuju i naručuju. „Kad imam vremena, napravimo poneku.“
Nekada su uz prezime Subotin bile vezivane čuvene kaubojke koje nisu bile samo obuća, već i statusni simbol sedamdesetih i osamdesetih godina.
I danas, kaže, dobije po neku narudžbinu za cipele po meri. Sve ređe, ali dešava se. Cena popravke, kaže, nije pratila inflaciju. I dalje je jeftinije popraviti nego kupiti novo, ali se i tu gleda isplativost.
„Ako su platili 4.000 za cipele, neće da daju 2.000 za popravku. A kad je kožna cipela, onda se isplati.“
Kao pravi majstor, savetuje - ako već kupujete, kupite dobru, kožnu obuću.
On navodi da stari zanati trebaju da se neguju kao posebna kultruno-istorijska vrednost.
„Nekada su zanatlije bile gospoda. Ne smemo zaboraviti da su trgovci i zanatlije slobodu ovog grada“, zaključuje Branislav Subotin.
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.