ДОКТОР ЗА ЦИПЕЛЕ Причa о последњем обућару Поштанске улице: „Човек се само рађа бос“
У срцу Новог Сада, у малој радњи у Поштанској улици, генерације људи долази у обућарску радњу да продужи век својим ципелама, или да својој ногама нађу правог и квалитетног сапутника за корачање.
За пултом обућарске радње дочекаће их трећи изданак у генерацији породице Суботин који брину о ципелама својих суграђана. Бранислав, наследник старог занатског позива, уз осмех приступа свакој муштерији и у великој већини случајева разговор се завршава са „дођите сутра“.
„То сам од оца научио, да свака муштерија буде услужена и да, уколико је могуће, да се посао уради што је пре могуће. Једино ако има неки специфичан проблем због ког се обућа не може попоравити одмах, онда муштерија остави број па јој јавим кад је посао готов“, истиче Бранислав за „Дневник“.
У свету у коме се све мање поправља, а све више баца, занат обућара постаје реткост, а они који га негују - прави чувари једне професије која је некада била на цени.
Од Поштанске до историје
Један наставник донео му је ципеле које је његовом оцу правио Бранислављев деда - 1952. године. Мислио је да ће да му поклини за радњу, али је муштерија одлучила да и даље остане део његове колекије обуће. Квалитет је такав, каже Бранислав, да моду да се носе и данас.
Обућарска радња у којој ради отворена је давне 1953. године. Његов отац је почео као шегрт, касније је и сам отворио радњу, а сада је Бранислав тај који наставља породичну традицију. Родом је из Ђурђева, где и данас живи, па на обућарски занат није ишао у Нови Сад, већ му је био ближи Жабаљ где је завршио за аутомеханичара. Међутим, он је обућарски занат већ имао у рукама, носио га је из куће.
„Одмалена ме је све интересовало. И дан данас ме интересује свашта. Али сам се определио за обућарски занат, па сам дошао у Нови Сад у очеву радионицу“, истиче Бранислав.
Са обе стране породице стизала је склоност ка раду рукама - прадеда кројач, мајка кројачица, други деда зидар. Одрастао је уз звук шиваћих машина и чекића, а обућарски алати постали су му природни - као прибор за јело.
„Обућарски занат је, просто речено, борба са обућом - од штепања, лепљења, крпљења, кројења, зидања калупа, до прављења нове обуће. Све зависи шта се донесе и шта коме треба. Сад је све изазовнији посао јер је квалитетну обућу које су могле да носе и две генерације заменила обућа која се прави од неквалитетних материјала који брзо пропада. Потрошачко смо друштво - носи се сезонски, па се баци."
Највећи изазов му је, каже, кад нешто изгледа непоправљиво. Али управо ту, у томе да се оно што други отписују - спаси, он види лепоту свог позива.
„Имам једну муштерију која ме зове доктором. Не иде код обућара, већ код свог доктора.“
Док разговарамо, непрестано га прекидају муштерије. Са сваком проговори, као са старим пријатељем.
„Некад сам и психолог. Свашта људи причају док чекају. Али то је део посла.“
Обућарство је, каже, данас у проблему. Младих нема. Нико више не пита има ли места за шегрта. Школе су угасиле смерове, а нове генерације често не желе да се баве ручним радом.
„Ово је посао за оне који воле да раде рукама. Није лако, али је леп посао. Али и захтева посвећеност, целодневни рад. Јер не треба да заборавимо - човек се само рађа бос. И кад умре, обују му ципеле," каже Бранислав, кратко, али сасвим довољно да објасни зашто је његов посао важан.
Сингерица с душом
У радњи се и даље користи машина „Сингерица“ стара више од 100 година.
Каже да нове брже откажу, а стара „ради па ради“. „То је историја, али и квалитет који и дан данас траје“, додаје.
Ипак, занат се одржао. Захваљујући женама, каже кроз осмех. "80% муштерија су жене. Да није жена, овај посао би одавно нестао."
Са супругом, која је иначе пољопривредни техничар, прави и кожне ташне. У радњи стоје примерци - сваки јединствен, прављен ручно. Иако не пише на излогу „правимо ташне“, али међу његовим муштеријама се прочуло, па и купују и наручују. „Кад имам времена, направимо понеку.“
Некада су уз презиме Суботин биле везиване чувене каубојке које нису биле само обућа, већ и статусни симбол седамдесетих и осамдесетих година.
И данас, каже, добије по неку наруџбину за ципеле по мери. Све ређе, али дешава се. Цена поправке, каже, није пратила инфлацију. И даље је јефтиније поправити него купити ново, али се и ту гледа исплативост.
„Ако су платили 4.000 за ципеле, неће да дају 2.000 за поправку. А кад је кожна ципела, онда се исплати.“
Као прави мајстор, саветује - ако већ купујете, купите добру, кожну обућу.
Он наводи да стари занати требају да се негују као посебна култруно-историјска вредност.
„Некада су занатлије биле господа. Не смемо заборавити да су трговци и занатлије слободу овог града“, закључује Бранислав Суботин.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.