DR BRANKO ILIĆ I NJEGOVA KOLEKCIJA LIKOVNE I PRIMENJENE UMETNOSTI (1) Lekar sa istančanim osećajem za lepo

Sastoji se od 450 predmeta, pri čemu trećinu čine slike, a dve trećine su dela primenjene umetnosti uglavnom stranih majstora. Njen najveći deo smešten je u srcu Novog Sada, u objektu pribavljenom i prilagođenom baš za nju, u Dunavskoj ulici 29, koji u skladu sa karakteristikom dela iz kolekcije nosi ime Zbirka strane umetnosti. Reč je o depandansu Muzeja grada Novog Sada koji je u prostorijama nekadašnje kuće porodice Šoman iz 1905, od 7. juna 1968. izložio pogledima javnosti umetničko blago koje je darodavac brižljivo sakupljao i u godini svoje smrti, 1966, darivao tadašnjoj opštini Novi Sad i Autonomnoj Pokrajini Vojvodini. Bio je to dar dr Branka Ilića, lekara - ginekologa, predratnog gradonačelnika Novog Sada i osvedočenog ljubitelja i poštovaoca umetnosti. 

– Ove godine navršava se šest decenija od smrti dr Branka Ilića koji je u svetu kulture u Novom Sadu poznat prvenstveno kao kolekcionar i po svom legatu u centru grada – kaže muzejska savetnica u Muzeju grada Novog Sada, istoričarka umetnosti Ljiljana Lazić. – Imao je privatnu praksu u Novom Sadu pre i posle Drugog svetskog rata, i bio gradonačelnik od 1936. do 1938. Sarađivao je sa Maticom srpskom i drugim ustanovama kulture tako da je bio ne samo lekar nego čovek široke kulture. 

Po rečima Ljiljane Lazić, dr Ilić je rođen u Žablju 31. marta 1889.  u imućnoj seoskoj porodici. Zabeleženo je da je želja njegovih roditelja bila da se on nakon završene Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu vrati na porodično imanje i posveti porodičnom poslu, međutim, mladi Branko je imao drugačije planove. Veruje se da je tokom školovanja u Novom, Sadu, u kom je imao kontakata sa svetom umetnosti, i počeo da se zanima za nju. 

Sagradio je veliku kuću u Železničkoj ulici u stilu secesije, ali je ona srušena 90-tih godina prošlog veka

– Opredelivši se za medicinu, Ilić najpre odlazi na studije u Budimpeštu, a potom u Berlin gde ih privodi kraju – priča Ljiljana Lazić. –  Dok je bio student izbija Prvi svetski rat. Kao đaka – lekara mobilišu ga na Galicijski front i od tada, od mladih dana, zbog promrznuća, ima probleme sa stopalima do smrti. Poslednje godine života praktično je proveo u invalidskim kolicima. Nakon Velikog rata, 1922, on se nastanjuje u Novom Sadu i tada počinje njegov profesionalni, ali i uspon u svetu kulture. Sagradio je veliku kuću u Železničkoj ulici u stilu secesije, ali je ona srušena devedesetih godina. Posle njegove smrti 1966. bio je u njoj Materinski dom. U Zbirci strane umetnosti koja je otvorena 1968. praktično sav inventar iz njegove kuće, ne samo dragocenosti – dela likovne umenosti, nameštaj, porcelan, staklo, satovi, našao se tu.

Ilić je, kako kaže Ljiljana Lazić, po sopstvenom priznanju, još za vreme studija obilazio brojne muzeje po Evropi, kupovao knjige iz oblasti umetnosti i tako sticao znanje. Budući da je bio dobrostojeći čovek, počeo se baviti  kupovinom umetničkih dela. 

– Prvi spisak njegove kolekcije potiče iz tridesetih godina. Nažalost, on nije bio od onih kolekcionara koji je beležio gde je šta kupio što nama istraživačima otežava atribuciju dela i njihovo poreklo. Vrhunac sakupljanja je dostigao, što je vrlo neobično, nakon Drugog svetskog rata, u vreme socijalističke države koja nije blagonaklono gledala na tu pasiju. Trgovao je sa građanskim porodicama koje su na neki način izgubile status u društvu. Kupovao je u inostranstvu, od drugih kolekcionara, dilera. Imao je dosta problema sa vlašću. Kolekcija mu je u jednom momentu čak i konfiskovana i jedan njen deo je stajao u prostorijama Galerije Matice srpske. Sve je to na neki način bilo tajnovito sve do 1964. godine kada se prvi put pojavljuje intervju u novinama i saznaje sa za njegovu izrazito bogatu kolekciju. On je sakupljao samo strane majstore. Pavle Beljanski, nasuprot njemu, se opredelio za domaću umetničku scenu. Isti slučaj je i kada je reč o primenjenom delu njegove kolekcije. 

Ljiljana Lazić napominje da je nakon novinskog članka iz 1964. javnost odjednom počela da se interesuje za njegovu kolekciju. Novine su uveliko pisale o njoj, spekulisalo se da li su u pitanju originalna dela ili reprodukcije kao i  otkud u Jugoslaviji takav kolekcionar. 

– Njegova prva zamisao je bila da sa ženom otvori privatni muzej u Beogradu. Bio bi to prvi privatni muzej. Kako se to nije ostvarilo ponudio je kolekciju Narodnom muzeju, međutim, komisija sa Lazarom Trifunovićem na čelu, je odbila ponudu sa argumentom da nije dovoljno vredna za tu muzejsku kuću, što je bila, kasnije će se pokazati, velika greška. Štrosmajerova galerija starih majstora iz Zagreba je bila zainteresovana za kolekciju. Pred kraj života se ipak dogovorio sa lokalnom vlašću da je pokloni, kako stoji u ugovoru, Gradu Novom Sadu i Pokrajini Vojvodini uz uslov da se nađe poseban prostor za nju. Grad je odlučio da to bude zgrada u Dunavskoj 29, koja je postala depandans Muzeja grada Novog Sada 1968. godine – napominje Lazićeva. 

Privatni život Branka Ilića bio je u senci njegove profesionalne karijere, političkog delovanja i kolekcionarskih interesovanja. Bio je oženjen  Jovankom Krasić, koju je upoznao kao studentkinju arhitekture i saradnicu Dragiše Brašovana za vreme izgradnje Banovine. Međutim, zbog njenog zaposlenja u Ministarstvu građevine praktično su vodili odvojene živote, bez dece. Deo kolekcije pred smrt je Ilić dao njoj i to je pripalo potomcima njene sestre.

–Pre nego što se javno saznalo 1964. iz novina za kolekciju, on je godinama vodio prepisku sa Grgom Gamulinom, poznatim hrvatskim istoričarem umetnosti koji se bavio zapadnom, posebno italijanskom umetnošću. Vodio je prepisku i sa Vilhelmom Suidom, najpozantijim bečkim istoričarem umetnosti, kao i sa Veljkom Petrovićem koji mu je davao savete. Zanimljiva su ta njegova prijateljstva iz sveta umetnosti, posebno iz stučnog dela sveta umetnosti. Meni je posebno dragoceno kada dođu stariji Novosađani, koji su ga poznavali, ili sarađivali sa njim pošto tada saznajem nove detalje o njemu. Nedavno je bio lekar koji decenijama živi u Nemačkoj i ispričao kako je sa njim radio u vreme Drugog svetskog rata. Od nekih baka sam čula da im je bio lekar pri porođaju, dok su mi drugi rekli da su bili „njegove bebe.“ To sve govori da ga se sećaju sugrađani i da nije bio nepoznat kao lekar – kaže Ljiljana. 

Uprkos činjenici da se Ilićeva kolekcija na tom mestu nalazi gotovo šest decenija, sudeći po utiscima Ljiljane Lazić koja je za nju zadužena od 2008. godine, mnogi Novosađani ni danas ne znaju za nju i iznenade se kad dođu. 

– Većina naše publike su stranci koji do informacija o nama dolaze u nekim turističkim  vodičima. Posle Narodnog muzeja ovo je najznačajnija kolekcija strane umetnosti u zemlji, pored dvorske. Mi imamo za razliku od Narodnog muzeja i dela primenjene umetnosti. Kolekcija je izuzetna u edukativnom smislu. Vrlo je zgodna u tumačenju stilova, epoha, raznih evropskih škola, materijala...Mi pružamo puno informacija posetiocima i onda oni kolekciju gledaju drugačijim očima nego kada bi je obišli sami – zaključuje Ljiljana Lazić. 

Zorica Milosavljević