ДР БРАНКО ИЛИЋ И ЊЕГОВА КОЛЕКЦИЈА ЛИКОВНЕ И ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ (1) Лекар са истанчаним осећајем за лепо

Састоји се од 450 предмета, при чему трећину чине слике, а две трећине су дела примењене уметности углавном страних мајстора. Њен највећи део смештен је у срцу Новог Сада, у објекту прибављеном и прилагођеном баш за њу, у Дунавској улици 29, који у складу са карактеристиком дела из колекције носи име Збирка стране уметности. Реч је о депандансу Музеја града Новог Сада који је у просторијама некадашње куће породице Шоман из 1905, од 7. јуна 1968. изложио погледима јавности уметничко благо које је дародавац брижљиво сакупљао и у години своје смрти, 1966, даривао тадашњој општини Нови Сад и Аутономној Покрајини Војводини. Био је то дар др Бранка Илића, лекара - гинеколога, предратног градоначелника Новог Сада и осведоченог љубитеља и поштоваоца уметности. 

– Ове године навршава се шест деценија од смрти др Бранка Илића који је у свету културе у Новом Саду познат првенствено као колекционар и по свом легату у центру града – каже музејска саветница у Музеју града Новог Сада, историчарка уметности Љиљана Лазић. – Имао је приватну праксу у Новом Саду пре и после Другог светског рата, и био градоначелник од 1936. до 1938. Сарађивао је са Матицом српском и другим установама културе тако да је био не само лекар него човек широке културе. 

По речима Љиљане Лазић, др Илић је рођен у Жабљу 31. марта 1889.  у имућној сеоској породици. Забележено је да је жеља његових родитеља била да се он након завршене Српске велике православне гимназије у Новом Саду врати на породично имање и посвети породичном послу, међутим, млади Бранко је имао другачије планове. Верује се да је током школовања у Новом, Саду, у ком је имао контаката са светом уметности, и почео да се занима за њу. 

Саградио је велику кућу у Железничкој улици у стилу сецесије, али је она срушена 90-тих година прошлог века

– Определивши се за медицину, Илић најпре одлази на студије у Будимпешту, а потом у Берлин где их приводи крају – прича Љиљана Лазић. –  Док је био студент избија Први светски рат. Као ђака – лекара мобилишу га на Галицијски фронт и од тада, од младих дана, због промрзнућа, има проблеме са стопалима до смрти. Последње године живота практично је провео у инвалидским колицима. Након Великог рата, 1922, он се настањује у Новом Саду и тада почиње његов професионални, али и успон у свету културе. Саградио је велику кућу у Железничкој улици у стилу сецесије, али је она срушена деведесетих година. После његове смрти 1966. био је у њој Матерински дом. У Збирци стране уметности која је отворена 1968. практично сав инвентар из његове куће, не само драгоцености – дела ликовне умености, намештај, порцелан, стакло, сатови, нашао се ту.

Илић је, како каже Љиљана Лазић, по сопственом признању, још за време студија обилазио бројне музеје по Европи, куповао књиге из области уметности и тако стицао знање. Будући да је био добростојећи човек, почео се бавити  куповином уметничких дела. 

– Први списак његове колекције потиче из тридесетих година. Нажалост, он није био од оних колекционара који је бележио где је шта купио што нама истраживачима отежава атрибуцију дела и њихово порекло. Врхунац сакупљања је достигао, што је врло необично, након Другог светског рата, у време социјалистичке државе која није благонаклоно гледала на ту пасију. Трговао је са грађанским породицама које су на неки начин изгубиле статус у друштву. Куповао је у иностранству, од других колекционара, дилера. Имао је доста проблема са влашћу. Колекција му је у једном моменту чак и конфискована и један њен део је стајао у просторијама Галерије Матице српске. Све је то на неки начин било тајновито све до 1964. године када се први пут појављује интервју у новинама и сазнаје са за његову изразито богату колекцију. Он је сакупљао само стране мајсторе. Павле Бељански, насупрот њему, се определио за домаћу уметничку сцену. Исти случај је и када је реч о примењеном делу његове колекције. 

Љиљана Лазић напомиње да је након новинског чланка из 1964. јавност одједном почела да се интересује за његову колекцију. Новине су увелико писале о њој, спекулисало се да ли су у питању оригинална дела или репродукције као и  откуд у Југославији такав колекционар. 

– Његова прва замисао је била да са женом отвори приватни музеј у Београду. Био би то први приватни музеј. Како се то није остварило понудио је колекцију Народном музеју, међутим, комисија са Лазаром Трифуновићем на челу, је одбила понуду са аргументом да није довољно вредна за ту музејску кућу, што је била, касније ће се показати, велика грешка. Штросмајерова галерија старих мајстора из Загреба је била заинтересована за колекцију. Пред крај живота се ипак договорио са локалном влашћу да је поклони, како стоји у уговору, Граду Новом Саду и Покрајини Војводини уз услов да се нађе посебан простор за њу. Град је одлучио да то буде зграда у Дунавској 29, која је постала депанданс Музеја града Новог Сада 1968. године – напомиње Лазићева. 

Приватни живот Бранка Илића био је у сенци његове професионалне каријере, политичког деловања и колекционарских интересовања. Био је ожењен  Јованком Красић, коју је упознао као студенткињу архитектуре и сарадницу Драгише Брашована за време изградње Бановине. Међутим, због њеног запослења у Министарству грађевине практично су водили одвојене животе, без деце. Део колекције пред смрт је Илић дао њој и то је припало потомцима њене сестре.

–Пре него што се јавно сазнало 1964. из новина за колекцију, он је годинама водио преписку са Гргом Гамулином, познатим хрватским историчарем уметности који се бавио западном, посебно италијанском уметношћу. Водио је преписку и са Вилхелмом Суидом, најпозантијим бечким историчарем уметности, као и са Вељком Петровићем који му је давао савете. Занимљива су та његова пријатељства из света уметности, посебно из стучног дела света уметности. Мени је посебно драгоцено када дођу старији Новосађани, који су га познавали, или сарађивали са њим пошто тада сазнајем нове детаље о њему. Недавно је био лекар који деценијама живи у Немачкој и испричао како је са њим радио у време Другог светског рата. Од неких бака сам чула да им је био лекар при порођају, док су ми други рекли да су били „његове бебе.“ То све говори да га се сећају суграђани и да није био непознат као лекар – каже Љиљана. 

Упркос чињеници да се Илићева колекција на том месту налази готово шест деценија, судећи по утисцима Љиљане Лазић која је за њу задужена од 2008. године, многи Новосађани ни данас не знају за њу и изненаде се кад дођу. 

– Већина наше публике су странци који до информација о нама долазе у неким туристичким  водичима. После Народног музеја ово је најзначајнија колекција стране уметности у земљи, поред дворске. Ми имамо за разлику од Народног музеја и дела примењене уметности. Колекција је изузетна у едукативном смислу. Врло је згодна у тумачењу стилова, епоха, разних европских школа, материјала...Ми пружамо пуно информација посетиоцима и онда они колекцију гледају другачијим очима него када би је обишли сами – закључује Љиљана Лазић. 

Зорица Милосављевић