ŠETNJA NAJLEPŠIM ULICAMA VOJVODINE
(FOTO) SPOMENIK PRIRODE KOJI JOŠ ČEKA NA ZVANIČNU TITULU – Radnička ulica (Novi Sad)
Kocka i dalje odoleva, koprivići i dalje čvrsto stoje i tunel krošnji kroje – čak i inspirišu na sklepanje pokojeg stiha – staro i novo prožima se nečim skoro groteskno ružnim ili lepim, sasvim je svejedno. Nije ono što je bilo, što su njena deca izgradila i zavolela, uz šta su odrastala i dočekala.
Podignuta na radničkim rukama za život i rad, dobila je simbolično ime – Radnička, vremenom menjajući i svojelice i naličje.
Nekad simbol industrije u usponu, danas stambeno-poslovna oaza ušuškana u gusto nanizane drvorede koprivića koji su posađeni još u prvoj polovini prošlog veka i još uvek čekaju na titulu zaštićenog Spomenika prirode. Na tome intenzivno radi Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, iliti Prirodnjački muzej, koji se upravo nalazi u Radničkoj ulici, pa mnoge ljubitelje prirodnih znamenitosti naše države, ali i sveta, privlači u ovaj šor.
Nego, da krenemo od početka, recimo od Spensa, gde se u ovu ulicu, koja je još uvek cela pod kaldrmom, ulazi iz Sutjeske, od Osnovnog suda s leve strane i nove crvene dvanaestospratnice s desne. Monumentalno zdanje koje više od dve godine nicala na pomenutom uglu, poprilično menja višedecenijski izgled Radničke ulice posmatrano „spolja“, ali čim se zaroni u tunel zeleniša, jasno je da je to još uvek jedna od najlepših i najdražih džada našim sugrađanima.
Naime, na mestu nekadašnjih firmi „Kabel“, „Danubius“, „Idol“, „Kartonaža“, kao i velelepnih kuća imućnijih Novosađana, danas su mahom stambene zgrade, prepoznatljivi soliter na broju 17, Osnovna muzička škola „Josip Slavenski“, Osnovna škola „Đorđe Natošević“, vrtić „Vilenjak“, brojne pekare, frizerski saloni, radnjice, advokatske kancelarije, kafići i restorani, kao i Novosadski otvoreni univerzitet i već pomenuti Pokrajinski zavod za zaštitu prirode.
Negde između svega navedenog, na raskrsnici sa Stražilovskom ulicom, Radnička je dobila nov izgled. Nova blistavobela višespratnica zavodljivo izvire iz koprivića impozantnih visina, nekima budi isključivo tužna osećanja zbog nestanka parčeta istorije na tom prepoznatljivom ćošku.
I premda se čini da u samoj ulici više nema razloga za građevinske poduhvate, na terenu se vidi da je situacija drugačija... Neke starije zgrade dobijaju nove spratove i fasade, dok postoje i parcele na kojima se zidaju novi objekti.
Mic-po-mic i stežemo do drugog kraja, ili početka, Radničke ulice, odnosno do Keja žrtava racije i Dunava, odakle je pogled na šor, dugačak svega nešto više od 800 metara, poprilično zavodljiv jer se odatle najbolje vidi gusta ’ladovina koja vas dočekuje po ulasku.
Projekat „Najlepše ulice Vojvodine – koracima kroz istoriju gradova, sela i varošica“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
