ШЕТЊА НАЈЛЕПШИМ УЛИЦАМА ВОЈВОДИНЕ
(ФОТО) СПОМЕНИК ПРИРОДЕ КОЈИ ЈОШ ЧЕКА НА ЗВАНИЧНУ ТИТУЛУ – Радничка улица (Нови Сад)
Коцка и даље одолева, копривићи и даље чврсто стоје и тунел крошњи кроје – чак и инспиришу на склепање покојег стиха – старо и ново прожима се нечим скоро гротескно ружним или лепим, сасвим је свеједно. Није оно што је било, што су њена деца изградила и заволела, уз шта су одрастала и дочекала.
Подигнута на радничким рукама за живот и рад, добила је симболично име – Радничка, временом мењајући и својелице и наличје.
Некад симбол индустрије у успону, данас стамбено-пословна оаза ушушкана у густо нанизане дрвореде копривића који су посађени још у првој половини прошлог века и још увек чекају на титулу заштићеног Споменика природе. На томе интензивно ради Покрајински завод за заштиту природе, илити Природњачки музеј, који се управо налази у Радничкој улици, па многе љубитеље природних знаменитости наше државе, али и света, привлачи у овај шор.
Него, да кренемо од почетка, рецимо од Спенса, где се у ову улицу, која је још увек цела под калдрмом, улази из Сутјеске, од Основног суда с леве стране и нове црвене дванаестоспратнице с десне. Монументално здање које више од две године ницала на поменутом углу, поприлично мења вишедеценијски изглед Радничке улице посматрано „споља“, али чим се зарони у тунел зелениша, јасно је да је то још увек једна од најлепших и најдражих џада нашим суграђанима.
Наиме, на месту некадашњих фирми „Кабел“, „Данубиус“, „Идол“, „Картонажа“, као и велелепних кућа имућнијих Новосађана, данас су махом стамбене зграде, препознатљиви солитер на броју 17, Основна музичка школа „Јосип Славенски“, Основна школа „Ђорђе Натошевић“, вртић „Вилењак“, бројне пекаре, фризерски салони, радњице, адвокатске канцеларије, кафићи и ресторани, као и Новосадски отворени универзитет и већ поменути Покрајински завод за заштиту природе.
Негде између свега наведеног, на раскрсници са Стражиловском улицом, Радничка је добила нов изглед. Нова блиставобела вишеспратница заводљиво извире из копривића импозантних висина, некима буди искључиво тужна осећања због нестанка парчета историје на том препознатљивом ћошку.
И премда се чини да у самој улици више нема разлога за грађевинске подухвате, на терену се види да је ситуација другачија... Неке старије зграде добијају нове спратове и фасаде, док постоје и парцеле на којима се зидају нови објекти.
Миц-по-миц и стежемо до другог краја, или почетка, Радничке улице, односно до Кеја жртава рације и Дунава, одакле је поглед на шор, дугачак свега нешто више од 800 метара, поприлично заводљив јер се одатле најбоље види густа ’ладовина која вас дочекује по уласку.
Пројекат „Најлепше улице Војводине – корацима кроз историју градова, села и варошица“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
