ИСКУСНИ СРЂАН ПЛАВШИЋ ПОЈАЧАО ЖЕЛЕЗНИЧАР: "Нисам имао у плану да се још увек враћам у српски фудбал, али ето..."

Ниси имао у плану да се још увек враћаш у српски фудбал, али после осам година иностране каријере званично си појачао Железничар из Панчева. Како се „атомски мрав“ уклопио са плаво-белима?

– Искрено, нисам љубитељ вештачке траве, али морам признати да сам се изненадио квалитетом ове траве у Панчеву. Супер је урађен терен и мислим да ми неће требати пуно времена да се навикнем. Нисам имао у плану да се још увек враћам у српски фудбал, али ето, како се нису поклопиле неке ствари које смо моја породица и ја чекали током паузе, почели су многи клубови из Србије да се јављају и да ме зову да дођем. Железничар је од првог контакта био коректан и пружио ми шансу да тренирам са њима и уђем у ритам без икакве обавезе, и касније, када сам преломио да останем у Србији, Железничар је био некако најприроднија опција, и због фудбалске стране и због неких других ствари које су мени биле битне.

У свлачионици суперлигаша из Панчева си затекао и нека добро позната лица. Колико ти је то олакшало период адаптације?

– Па, доста је значило. Поповића знам још из периода када сам био у Црвеној звезди, а он бранио у Вождовцу. Памтићу док сам жив ону утакмицу на крову, када је бранио јако добро и када смо остали без титуле те године.  Луку Аџића знам још боље, играли смо заједно у Звезди, после и били на одмору заједно са породицама, тако да свакако значи када већ неког знаш, али ја сам таква особа да ме свуда сви лепо прихвате и нисам до сада у каријери имао проблем око тога да будем лепо прихваћен.

Твој пут до сениорског фудбала није био лак, а из тог периода носиш и препознатљив надимак. Како је све почело у Новом Саду и шта би поручио младим играчима који пролазе кроз сличне препреке?

– Тај надимак сам добио у Црвеној звезди од једног новинара. После неке од мојих првих утакмица прозвао ме је тако, мени је било симпатично, и после су ме навијачи тако звали, и ето, остао ми је кроз читаву каријеру тај надимак… Ја сам прошао школу фудбала само РМР Војводина, то је била школа професора Радивоја Мике Радосава, и после тога ме је пут водио од ОФК Футога, где сам провео ту прву сезону после изласка из школе фудбала, па све до Челарева, где сам отишао као омладинац и играо Лигу Србије, после дебитовао са 16 година и за први тим и касније био стандардан првотимац у трећој лиги тада. Што се тиче тога да нисам заиграо за Војводину тада када се правио онај корак и прелазак у сениорски фудбал, нису ме видели, јер тада „стручни“ људи из управе Војводине те године су могли да ме доведу за џабе и само сам требало да добијем шансу, као неко ко је рођен у Новом Саду и за кога нису требали ништа да плате, да покажем свој таленат, али опет напомињем, тада су рекли да ја нисам за сениорски фудбал и да никада нећу бити само због тога што сам био нижи и слабији од других тада… Искрено, то ми је тада само дало још више снаге да наставим својим путем, мало тежим, али исправним, и докажем да су погрешили, што се, наравно, врло брзо и показало. Преко Спартака сам дошао до нашег највећег клуба у Србији и сам тај трансфер је био довољан доказ да сам ја своје доказао, не њима, него себи пре свега. Данас бих сваком младом играчу рекао оно што је и мој отац тада мени рекао и оно што сам ја знао у том тренутку – да треба да верују у себе, наставе свој пут, вредно раде и да ће се сваки рад, труд и вера на крају негде вратити, некад некоме лакше и брже, некоме теже и спорије, али битно је да се врати, фудбал никоме није остао дужан.

Иза себе имаш богатих 30 година живота и каријере. Који клубови су оставили најдубљи траг у твом развоју?

– Тако је, прошао сам доста за својих 30 година и не желим да станем… Мислим да ми је ЧСК и тренер Драган Ивановић некако највише помогао да осетим шта значи сениорски фудбал и некако ме спремили за све после што је долазило. Не могу да не поменем и Спартак и Црвену звезду, наравно. Прво Спартак, који ми је дао шансу, и тренера Пецу Курчубића, који ми је веровао и од првог дана ме ставио у прву поставу, где сам ја касније и показао да тамо заслужујем да будем. Својим играма сам скренуо пажњу Црвене звезде и мислим да ми је она пуно помогла да осетим шта значи прави притисак играња за велики клуб. Нисам имао проблем да се са тим изборим и, на срећу свих нас, имао сам важну улогу у обе моје сезоне тада, тако да ћу рећи та три клуба да су ми највише значила за мој развој и напредак.

Боравак у Звезди од 2015. до 2017. донео ти је и шампионску титулу. Како из ове перспективе гледаш на тај период?

– Као што сам рекао у претходном питању, Звезда је велики клуб и доста играча је прошло кроз тај клуб где нису успели да се изборе са притиском и величином и нису успевали да оставе никакав траг у клубу. Ја ето могу да кажем да сам све то успео да савладам и својим играма покажем да могу и заслужујем да играм у тако великом клубу као што је Звезда. Поносан сам на ту освојену титулу јер је то био тежак период клуба и нису цветале руже као данас. Имали смо доста проблема, али смо имали јако добар тим, здраву свлачионицу и карактер да желимо да победимо сваку утакмицу без обзира на стање у клубу у том тренутку. Жао ми је што тада нисам остао бар још једну сезону у клубу, јер сам стварно добро играо и осећао сам се лепо у Звезди, али како је клуб у том тренутку живео од трансфера, прихватили смо понуду Спарте и прешао сам тамо, али увек ћу бити поносан на сваки гол и асистенцију које сам постигао у клубу.

У Чешкој си провео године играјући и за Спарту и за Славију. Каква те сећања вежу за тај период и специфичне дербије у Прагу?

– Тако је, играо сам пуне четири године за Спарту и одрадио цео уговор. Желео сам да продужим уговор и останем у Спарти, али тада су кренули проблеми, јер нису хтели да ми понуде нови уговор иако сам у том тренутку био један од носилаца екипе и играо јако добро, и у том периоду од два месеца се много тога десило лошег тамо мени и мојој породици и само сам желео да одем што пре. Славија је после позвала јер су ме добро знали из лиге и искористили моменат и моју ситуацију. Па, специфично је, јер сам увек био вруће дочекан када смо играли дербије. Неки навијачи су знали шта сам прошао на крају и остали уз мене, неки никада нису хтели ни да чују целу причу и окренули су се против мене… Свакако да сам увек био јак психички и нисам дозволио да ме те неке ствари поремете. Знао сам да сам био исправан и да грешка није била на мојој страни, тако да сам мирно спавао иако је тамо то била главна тема месецима. 

Каква искуства носиш из Чешке и Пољске и колико се тамошњи фудбалски систем разликује од нашег?

– Па, у сваком од тих клубова сам научио понешто… Баник сам знао као клуб из Чешке јер сам пре тога играо за Спарту и Славију и знао сам шта да очекујем, док у Пољској нисам знао како ће бити. Када сам стигао, одмах сам видео да сам дошао у јако организован клуб. Стручни штаб је био велики, доста тренера, имали су свој систем и трудили се увек да сваком новом играчу кроз индивидуалне видео-клипове и снимке са тренинга што пре објасне и појасне шта се од њих тражи, како желе да играмо, и понављали то свакодневно док играчу то не постане рутина и аутоматски у глави. Имали смо и свог менталног тренера, са којим смо имали састанке и групне и индивидуалне, тако да сам пријатно био изненађен да је у Ракову то све на тако високом нивоу… У Чешкој нема толико пуно тактике, више је фудбал базиран на трчању и физичкој спреми, без тога тамо не може да се игра, пуно фокуса стављају на тај физички део… Свакако, обе лиге су захтевне и тешке за играње, али ти исто тако пуно дају и после, и када одеш негде у физички „лакшу“ лигу, теби буде некако много лакше јер си дошао из тешке лиге. У Железничар ћу пробати да пренесем ту посвећеност, рад увек на максимум и искуство које сам тамо годинама стицао.

Да ли постоји жал што у тренуцима када си пружао најбоље партије у Европи ниси добио више позива за репрезентацију Србије?

– Искрено, да, зато што стварно мислим, без лажне скромности, да имам квалитет за репрезентацију и не знам зашто после тога, када сам најбоље играо у Славији и у Европи имао запажене партије, нисам добијао позив. Сматрам да бих могао да помогнем и то је нешто што је за мене највеће признање и част, када играш и представљаш своју земљу.

Колико се твоја игра данас разликује у односу на раније периоде каријере?

– Свакако да сам искуснији играч, неке ситуације много другачије решавам на терену него када сам био јако млад. И даље све то што си навела јесу моји квалитети, али сматрам да сам данас пуно бољи играч него раније.

Какви су ти први утисци о раду и интензитету тренинга у Железничару?

– Одмах сам видео да се ради јако и напорно. Видео сам да тренер има свој систем игре и жели да сви на терену знају шта се игра, стручни штаб је озбиљан и јако добро се допуњују, свака вежба има смисла и зна се зашто се ради. Већина ствари и вежби се ради у високом интензитету и мислим да је то добро јер те тера да увек даш свој максимум и из тебе извуче најбоље. Свиђа ми се што је екипа млада, жељна доказивања, има пуно квалитетних играча и мислим да су сви на добром путу.

Железничар има изузетно млад тим. Колико ти прија улога ментора и некога на кога млађи саиграчи могу да се ослоне?

– Јесте, можда и најмлађа екипа у лиги, ако се не варам? То довољно говори и о тренеру, не боји се да стави младог играча ако он усваја све што се од њега тражи и зна у сваком тренутку шта треба да ради. Ја сам увек за младе уз по којег искуснијег играча и то увек може да буде једна лепа прича. Мислим да моје искуство може доста донети њима, јер сам све то и ја прошао, тачно знам како сада размишљају и шта им је битно, драго ми је да могу бити ту и помоћи и дати савет сваком од њих… Цео живот радим све на 200% и мислим да ће им то значити када виде од мене на терену и ван њега. Радо ћу им помоћи у сваком тренутку ако буду желели нешто од мене, знам колико је мени значило све то када сам био у тим годинама.

За крај, шта поручујеш навијачима пред наставак сезоне?

– Па, поручио бих им да нас подржавају колико могу, да верују у овај тим и стручни штаб и да се надам да ћемо се на крају сезоне сви заједно радовати успеху. Од мене могу да очекују увек максималну посвећеност, рад на максимум и борбу на сваком тренингу и утакмици за сваку лопту -истакао је Плавшић.     

Б. Стојковски