(FOTO) VIŠE OD ARHITEKTONSKE LEPOTE Zgrada sa pogledom na Dunav čuva uspomene i duh nekadašnjeg Novog Sada

Posle priče o broju 3, danas zastajemo pred brojem 5, zgradom čija fasada, kao i sudbine ljudi koji su kroz nju prošli, čuva više priča nego što bi čovek mogao da nasluti prolazeći kraj nje.

Vlasnik kuće u Zlatne grede 14, Radivoj Bokšan znao je sa novcem pa je tridesetih godina prošlog veka odlučio da investira u zgradu s pogledom na Dunav i Petrovaradinsku tvrđavu. Za razliku od svoje komšinice koja je poverila gradnju zgrade pod brojem 3,  poznatom Beli Štajgeru, Bokšan se opredelio za mlađeg, ali već afirmisanog arhitektu Filipa Šmita, peštanskog i berlinskog đaka, čoveka čiji će potpis ostaviti dubok trag u arhitektonskom pejzažu Novog Sada.

Šmit je, po povratku u Novi Sad, tesno sarađivao sa Đorđem Tabakovićem, jednim od najznačajnijih imena domaće arhitekture između dva rata. Do kraja Drugog svetskog rata, a pre nego što je, poput većine podunavskih Švaba, napustio Novi Sad, Šmit je projektovao niz objekata od neprocenjivog značaja, među njima Kalvinističke crkve na Telepu, kao i vilu u kojoj se danas nalazi Galerija spomen-zbirke Rajka Mamuzića. Kao građevinar, podigao je i zdanje Produktne berze, današnje sedište Galerije Matice srpske.

Sudbina Radivoja Bokšana ipak nije imala takav završetak. Preminuo je 1940. godine, neposredno pred rat koji će odneti njegovog brata, advokata Miloša Bokšana, jednog od najviđenijih novosadskih intelektualaca tog doba, osnivača Advokatske komore i potpredsednika Matice srpske kao i njihove sestre Kosaru i Katicu, u tragičnoj januarskoj raciji 1942. godine. Iza njih su ostale kuće i priče, od kojih jedna živi upravo u zgradi na broju pet.

Posle rata, zgrada dobija novu namenu, kratko vreme u njoj je bio smešten ženski internat. Sredinom pedesetih u njoj je živeo dečak Rade Kokić sa majkom, upravnicom internata. Njegova uspomena na to vreme danas predstavlja dragocen trag jednog drugačijeg Novog Sada.

„Tog vrelog letnjeg dana, dok sam sa unukom i sinom šetao Novim Sadom, slučajno smo zastali pred zgradom na broju pet,“ priseća se on. „Tu sam živeo od 1951. do 1953. godine. Moja majka je bila upravnica internata. U prizemlju smo imali stan sa kabinetima i velikom kuhinjom, a iza nas, u sobama na spratu, bile su učenice. Sećam se mirisa starog nameštaja, terase koja gleda na dvorište, i vrata koja su vodila u deo gde su boravile devojke. Sve je danas drugačije, ali nekako, isto.“

Njegov povratak u tu zgradu posle više od sedam decenija bio je kao putovanje kroz vreme. Novi vlasnici su uredili prostorije, ali raspored je ostao prepoznatljiv: kuhinja gde je nekad stajala peć, prozori kroz koje je kao dečak gledao Dunav, i hodnik koji ga vodi do starog kabineta njegove majke. Bez previše reči, samo tiho priznaje:

„Kad sam ponovo zakoračio u hodnik, kao da sam čuo njen glas.“

Zgrada na Beogradskom keju 5 danas je jedan od najlepših primera međuratne arhitekture u Novom Sadu. Spoj prefinjene dekorativnosti i funkcionalnosti koji svedoči o vremenu kad su estetika i ponos išli ruku pod ruku. Ali iza kamenih ukrasa i drvenih vrata, čuva se mnogo više od arhitektonske lepote, čuva se život jedne varoši, njenih ljudi i njihovih sudbina.

Projekat “Dvorci i velelepna zdanja Vojvodine – raskošni čuvari istorije“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.