(ФОТО) ВИШЕ ОД АРХИТЕКТОНСКЕ ЛЕПОТЕ Зграда са погледом на Дунав чува успомене и дух некадашњег Новог Сада

После приче о броју 3, данас застајемо пред бројем 5, зградом чија фасада, као и судбине људи који су кроз њу прошли, чува више прича него што би човек могао да наслути пролазећи крај ње.

Власник куће у Златне греде 14, Радивој Бокшан знао је са новцем па је тридесетих година прошлог века одлучио да инвестира у зграду с погледом на Дунав и Петроварадинску тврђаву. За разлику од своје комшинице која је поверила градњу зграде под бројем 3,  познатом Бели Штајгеру, Бокшан се определио за млађег, али већ афирмисаног архитекту Филипа Шмита, пештанског и берлинског ђака, човека чији ће потпис оставити дубок траг у архитектонском пејзажу Новог Сада.

Шмит је, по повратку у Нови Сад, тесно сарађивао са Ђорђем Табаковићем, једним од најзначајнијих имена домаће архитектуре између два рата. До краја Другог светског рата, а пре него што је, попут већине подунавских Шваба, напустио Нови Сад, Шмит је пројектовао низ објеката од непроцењивог значаја, међу њима Калвинистичке цркве на Телепу, као и вилу у којој се данас налази Галерија спомен-збирке Рајка Мамузића. Као грађевинар, подигао је и здање Продуктне берзе, данашње седиште Галерије Матице српске.

Судбина Радивоја Бокшана ипак није имала такав завршетак. Преминуо је 1940. године, непосредно пред рат који ће однети његовог брата, адвоката Милоша Бокшана, једног од највиђенијих новосадских интелектуалаца тог доба, оснивача Адвокатске коморе и потпредседника Матице српске као и њихове сестре Косару и Катицу, у трагичној јануарској рацији 1942. године. Иза њих су остале куће и приче, од којих једна живи управо у згради на броју пет.

После рата, зграда добија нову намену, кратко време у њој је био смештен женски интернат. Средином педесетих у њој је живео дечак Раде Кокић са мајком, управницом интерната. Његова успомена на то време данас представља драгоцен траг једног другачијег Новог Сада.

„Тог врелог летњег дана, док сам са унуком и сином шетао Новим Садом, случајно смо застали пред зградом на броју пет,“ присећа се он. „Ту сам живео од 1951. до 1953. године. Моја мајка је била управница интерната. У приземљу смо имали стан са кабинетима и великом кухињом, а иза нас, у собама на спрату, биле су ученице. Сећам се мириса старог намештаја, терасе која гледа на двориште, и врата која су водила у део где су боравиле девојке. Све је данас другачије, али некако, исто.“

Његов повратак у ту зграду после више од седам деценија био је као путовање кроз време. Нови власници су уредили просторије, али распоред је остао препознатљив: кухиња где је некад стајала пећ, прозори кроз које је као дечак гледао Дунав, и ходник који га води до старог кабинета његове мајке. Без превише речи, само тихо признаје:

„Кад сам поново закорачио у ходник, као да сам чуо њен глас.“

Зграда на Београдском кеју 5 данас је један од најлепших примера међуратне архитектуре у Новом Саду. Спој префињене декоративности и функционалности који сведочи о времену кад су естетика и понос ишли руку под руку. Али иза камених украса и дрвених врата, чува се много више од архитектонске лепоте, чува се живот једне вароши, њених људи и њихових судбина.

Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.