MJUZIKL KAO TERAPEUTSKI ALAT: „SELA SAM, PA ŠTA” Kad deca progovore o pritiscima – odrasli slušaju

Zato i ne čudi što na nedavno održanoj premijeri nije ostavio ravnodušnim ni mališane, ni roditelje, pa ni stručnjake u oblasti prosvete koji znaju kakve posledice nosi perfekcionizam. 

Dramski tekst napisala je pedagoškinja Snežana Golić, rediteljka bila Sonja Leštar, a koreografkinja Ista Stepanov, koje su samo deo dugog spiska saradnika koji su pomogli da devojčice koje čine „Iskrice”, uz glumicu Isidoru Viček, iskorače iz onog što je javni čas, te počnu ozbiljnije vaspitavati publiku, dajući vršnjačkoj edukaciji nov nivo, kaže autorka scenarija.

Kada pišete tekst za mjuzikl, kako znate da ste potrefili pravu žicu?

„Sve vreme osluškujem, što je moj pedagoški posao, ali očigledno i hobi. Uz malo viši nivo empatije, osećam šta koga muči i sa čime se ljudi bore, kako od jednostavnog prave komplikovano i koliko čak i neka pesma ili predstava mogu raspetljati emocije. Dakle, biram ono što se često ponavlja i spada u opšta mesta. U pitanjima šta je važno meni – detetu, studentu, majci, baki – a šta okruženju, te da li sam dobro postavila granice, prepoznale su se sve generacije. Najlepša poruka koju sam dobila jeste da se posle toga danima razgovaralo u okviru porodice, da se tema ušunjala kroz muziku i igru, da su se napravili novi kompromisi...”

Kažete da su „Iskrice” nastale kao program u kojem umetnost, sport i kultura služe deci, a ne obrnuto. 

„Sve je počelo od ideje da iskoristimo ono što deca vole – igru, pesmu, pokret – kako bismo ih naučili nečemu važnom, a da i ne primete da uče. Najbitnije se dešavalo na časovima i iza scene, dok su završne predstave za roditelje bile pre svega stvaranje lepih uspomena. Devojčice koje su kod nas već sedam-osam godina usvojile su i žive sve vrednosti ʼIskricaʼ, pa je naša procena bila da su spremne da malo uđu u službu kulture i umetnosti, sa stečenim radnim navikama, unutrašnjom željom da se time bave, sa dovoljno zrelosti da shvate zašto se nešto ponavlja više puta, te zašto jurimo određeni kvalitet. Drugi razlog je bio da deci, kada završe naš osnovni program i odu dalje, ne bude šokantno da je publika važna, a programi u svrsi spoljne evaluacije i pohvale. Da znaju i za jednu i za drugu stranu medalje. Ovo je nova faza u njihovom odrastanju, a publika je prepoznala koliko su lepršave i na tako visokim zadacima. Dobile su mnogo pohvala i bilo im je lepo. Mislim da se nisu nijednog trenutka vodile tuđim očekivanjima, što je i tema mjuzikla, već da su pronašle unutrašnje motive da on bude dobar. Predstava je sad spremna i ne zahteva specijalne napore od dece, te može nastaviti da se izvodi, što nam je i želja, da li u Gradskoj koncertnoj dvorani ili u SNP-u, ali smo se dogovorili da ćemo glasati i da će one birati kako ćemo nadalje usmeriti program ʼIskricaʼ.”

Na prvu loptu lako nam je da odgovorimo šta današnji, možda preambiciozni roditelji očekuju od svoje dece, a to su najbolje ocene i hiljadu vannastavnih aktivnosti, ali zaboravljamo da smo i mi vaspitani u sličnom modu, samo su neke druge postavke bile u pitanju. 

„Transgeneracijski zavisimo od tuđeg mišljenja, što je u psihologiji obrađivano iz mnogo uglova: koliko je porodica ili škola, gde je uspeh vrlo jasno definisan, uticala da se ukalupljujemo, je li roditeljstvo druga šansa da dokažeš da vrediš, ako to već nisi kroz detinjstvo... U ranijem vaspitnom stilu nedostajala je pohvala, pa smo slušali: ʼnemoj mnogo da hvališ, pokvariće seʼ, što je dovelo do toga da su mnogi odrasli ostali gladni potvrde vrednosti. Prihvatanje od strane okruženja se izjednačava sa potrebom da jedeš i piješ. Ako to nije zadovoljeno, teško razdvajaš lične osobine od ponašanja, pa smatraš: ako si nešto pogrešno uradio – ti si pogrešan. Komunikacijske veštine su na prilično niskom nivou, debata nije poželjna stvar, konstruktivna kritika često bude protumačena pogrešno, pasivna agresija prikriva se nazovi humorom. Kad se sve to smućka, dobijemo nekoga ko nije siguran da li zaslužuje ovaj vazduh što diše i svoje mesto u svetu. A ta čaša se u nekom trenutku prelije, pa preteramo i sa pritiscima na decu. Kroz predstavu je prikazano koliko je i odraslima važno šta će reći komšija, rođak, te kako nemamo naviku da se pitamo kako sam ja u svemu tome. Sa druge strane, nisam tip pedagoga koji je u potpunosti siguran da je dobar put ʼja, pa tek onda sviʼ, tj. neka vrsta narcisoidnosti. Cilj je naći u svemu meru, postaviti prioritete i dati sebi vremena.

Imate li omiljenu rečenicu iz predstave ili nešto što je sublimira?

„Volim uloge komšinica koje konstantno komentarišu druge, ali su paralelno svesne koliko to nije dobro. I taj poriv ne mogu da savladaju. Čak i mi koji smo borci protiv toga hvatamo sebe u sličnom. Da zabodeš nos gde mu nije mesto. Volim tu njihovu ulogu ograđivanja od samih sebe. 

Da li je ovo samo ženska tema ili se može shvatiti i šire?

„Može i u sledećem izvođenju ćemo to naglasiti još više. Mada su ʼIskriceʼ male i igranje muških uloga je diskutabilno, uveli smo lik jednog dede koji mora da ide u kafanu kako mu okruženje ne bi reklo da je papučar. Dakle, i za njega važe određena očekivanja koja ga sprečavaju da bude u dodiru sa sobom. Izvor tenzije je isti. Zbog toga je nešto najlepše da na predstavu dođu unuka, mama, baka, i povedu muške članove porodice.”

Napominjete da su matični saradnici iz ʼIskricaʼ ti koji su napravili temelje da deca budu opuštena na sceni, pa i da učestvuju u režiji.

„Prolazeći kroz ceo proces, pozorišni radnici markirali su da retko viđaju decu koja su tako neopterećena, ne plaše se grešaka i preuzimaju ozbiljne zadatke sa idejom da će uspeti. Mislim da im je bilo novo i kad su tri devojčice koje završavaju četvrti razred tražile da odu sa generalne probe kako bi se pozdravile sa učiteljima. Iako su tada prvi put videle scenografiju, svi zajedno smo briljirali na dan premijere. To je trenutak kada se pravo pozorište, koje radi u službi publike, sudarilo sa pedagoškim programom gde su dečji zaključci važniji od svega i kad se mi bez velikih razgovora dogovorimo, jer taj dan ne treba da pamte po nečemu što su propustile, šta god da se desi kasnije na sceni. Mislim da je to pobeda nad svim floskulama i predrasudama, a zarad zdravog razvoja dece, koja će nam to hiljadostruko vratiti.”

Koliko u Novom Sadu deca mogu da igraju za decu? 

„Akademija zabave i umetnosti ima odlične programe, pa i operski studio SNP-a, što je višeslojno dobro. U njima svako vidi ono za šta je zreo: neko da želi da pleše i peva, a neko duboke filozofske zaključke. Sve više se ide ka tome da pozorište bude edukativno. U neformalnom teatru ima fenomenalnih stvari koje menjaju život, leče rane i šalju poruku da nisi sam u tom problemu, ali ima i programa gde su deca potpuno u službi scene, bez ikakve ideje o posledicama po pojedinca. Veliki sam borac za viši stepen kontrole u pogledu toga kakve poruke se šalju, šta se s decom radi, u koje uloge se stavljaju i sa kojom podlogom.”