МЈУЗИКЛ КАО ТЕРАПЕУТСКИ АЛАТ: „СЕЛА САМ, ПА ШТА” Кад деца проговоре о притисцима – одрасли слушају

Зато и не чуди што на недавно одржаној премијери није оставио равнодушним ни малишане, ни родитеље, па ни стручњаке у области просвете који знају какве последице носи перфекционизам. 

Драмски текст написала је педагошкиња Снежана Голић, редитељка била Соња Лештар, а кореографкиња Иста Степанов, које су само део дугог списка сарадника који су помогли да девојчице које чине „Искрице”, уз глумицу Исидору Вичек, искораче из оног што је јавни час, те почну озбиљније васпитавати публику, дајући вршњачкој едукацији нов ниво, каже ауторка сценарија.

Када пишете текст за мјузикл, како знате да сте потрефили праву жицу?

„Све време ослушкујем, што је мој педагошки посао, али очигледно и хоби. Уз мало виши ниво емпатије, осећам шта кога мучи и са чиме се људи боре, како од једноставног праве компликовано и колико чак и нека песма или представа могу распетљати емоције. Дакле, бирам оно што се често понавља и спада у општа места. У питањима шта је важно мени – детету, студенту, мајци, баки – а шта окружењу, те да ли сам добро поставила границе, препознале су се све генерације. Најлепша порука коју сам добила јесте да се после тога данима разговарало у оквиру породице, да се тема ушуњала кроз музику и игру, да су се направили нови компромиси...”

Кажете да су „Искрице” настале као програм у којем уметност, спорт и култура служе деци, а не обрнуто. 

„Све је почело од идеје да искористимо оно што деца воле – игру, песму, покрет – како бисмо их научили нечему важном, а да и не примете да уче. Најбитније се дешавало на часовима и иза сцене, док су завршне представе за родитеље биле пре свега стварање лепих успомена. Девојчице које су код нас већ седам-осам година усвојиле су и живе све вредности ʼИскрицаʼ, па је наша процена била да су спремне да мало уђу у службу културе и уметности, са стеченим радним навикама, унутрашњом жељом да се тиме баве, са довољно зрелости да схвате зашто се нешто понавља више пута, те зашто јуримо одређени квалитет. Други разлог је био да деци, када заврше наш основни програм и оду даље, не буде шокантно да је публика важна, а програми у сврси спољне евалуације и похвале. Да знају и за једну и за другу страну медаље. Ово је нова фаза у њиховом одрастању, а публика је препознала колико су лепршаве и на тако високим задацима. Добиле су много похвала и било им је лепо. Мислим да се нису ниједног тренутка водиле туђим очекивањима, што је и тема мјузикла, већ да су пронашле унутрашње мотиве да он буде добар. Представа је сад спремна и не захтева специјалне напоре од деце, те може наставити да се изводи, што нам је и жеља, да ли у Градској концертној дворани или у СНП-у, али смо се договорили да ћемо гласати и да ће оне бирати како ћемо надаље усмерити програм ʼИскрицаʼ.”

На прву лопту лако нам је да одговоримо шта данашњи, можда преамбициозни родитељи очекују од своје деце, а то су најбоље оцене и хиљаду ваннаставних активности, али заборављамо да смо и ми васпитани у сличном моду, само су неке друге поставке биле у питању. 

„Трансгенерацијски зависимо од туђег мишљења, што је у психологији обрађивано из много углова: колико је породица или школа, где је успех врло јасно дефинисан, утицала да се укалупљујемо, је ли родитељство друга шанса да докажеш да вредиш, ако то већ ниси кроз детињство... У ранијем васпитном стилу недостајала је похвала, па смо слушали: ʼнемој много да хвалиш, поквариће сеʼ, што је довело до тога да су многи одрасли остали гладни потврде вредности. Прихватање од стране окружења се изједначава са потребом да једеш и пијеш. Ако то није задовољено, тешко раздвајаш личне особине од понашања, па сматраш: ако си нешто погрешно урадио – ти си погрешан. Комуникацијске вештине су на прилично ниском нивоу, дебата није пожељна ствар, конструктивна критика често буде протумачена погрешно, пасивна агресија прикрива се назови хумором. Кад се све то смућка, добијемо некога ко није сигуран да ли заслужује овај ваздух што дише и своје место у свету. А та чаша се у неком тренутку прелије, па претерамо и са притисцима на децу. Кроз представу је приказано колико је и одраслима важно шта ће рећи комшија, рођак, те како немамо навику да се питамо како сам ја у свему томе. Са друге стране, нисам тип педагога који је у потпуности сигуран да је добар пут ʼја, па тек онда свиʼ, тј. нека врста нарцисоидности. Циљ је наћи у свему меру, поставити приоритете и дати себи времена.

Имате ли омиљену реченицу из представе или нешто што је сублимира?

„Волим улоге комшиница које константно коментаришу друге, али су паралелно свесне колико то није добро. И тај порив не могу да савладају. Чак и ми који смо борци против тога хватамо себе у сличном. Да забодеш нос где му није место. Волим ту њихову улогу ограђивања од самих себе. 

Да ли је ово само женска тема или се може схватити и шире?

„Може и у следећем извођењу ћемо то нагласити још више. Мада су ʼИскрицеʼ мале и играње мушких улога је дискутабилно, увели смо лик једног деде који мора да иде у кафану како му окружење не би рекло да је папучар. Дакле, и за њега важе одређена очекивања која га спречавају да буде у додиру са собом. Извор тензије је исти. Због тога је нешто најлепше да на представу дођу унука, мама, бака, и поведу мушке чланове породице.”

Напомињете да су матични сарадници из ʼИскрицаʼ ти који су направили темеље да деца буду опуштена на сцени, па и да учествују у режији.

„Пролазећи кроз цео процес, позоришни радници маркирали су да ретко виђају децу која су тако неоптерећена, не плаше се грешака и преузимају озбиљне задатке са идејом да ће успети. Мислим да им је било ново и кад су три девојчице које завршавају четврти разред тражиле да оду са генералне пробе како би се поздравиле са учитељима. Иако су тада први пут виделе сценографију, сви заједно смо бриљирали на дан премијере. То је тренутак када се право позориште, које ради у служби публике, сударило са педагошким програмом где су дечји закључци важнији од свега и кад се ми без великих разговора договоримо, јер тај дан не треба да памте по нечему што су пропустиле, шта год да се деси касније на сцени. Мислим да је то победа над свим флоскулама и предрасудама, а зарад здравог развоја деце, која ће нам то хиљадоструко вратити.”

Колико у Новом Саду деца могу да играју за децу? 

„Академија забаве и уметности има одличне програме, па и оперски студио СНП-а, што је вишеслојно добро. У њима свако види оно за шта је зрео: неко да жели да плеше и пева, а неко дубоке филозофске закључке. Све више се иде ка томе да позориште буде едукативно. У неформалном театру има феноменалних ствари које мењају живот, лече ране и шаљу поруку да ниси сам у том проблему, али има и програма где су деца потпуно у служби сцене, без икакве идеје о последицама по појединца. Велики сам борац за виши степен контроле у погледу тога какве поруке се шаљу, шта се с децом ради, у које улоге се стављају и са којом подлогом.”