MONIKA BILBIJA PONJAVIĆ, AUTORKA IZLOŽBE „PRAGOVI”, POSVEĆENE IZUZETNOJ NAUČNICI Ovo je izložba o Milevi, kroz Milevu, o nama

Njene prostorno-narativne instalacije spajaju tekst, svetlo, zvuk, scenografiju i pokret, gradeći iskustvo koje posetioca uvodi u priču celim telom, a ne samo pogledom. Iza takvog pristupa stoji višegodišnje, interdisciplinarno obrazovanje dr Monike Bilbije Ponjavić, od arhitekture u Banjaluci, preko teatrologije u Amsterdamu, do doktorskih istraživanja u oblasti scenskog dizajna i arhitekture, kao i opsežan opus međunarodnih projekata, izložbi i teorijskih radova.

Povodom multimedijalnog događaja „Mileva: Dekodiranje“, koji Novi Sad kao Unesko kreativni grad za medijske umetnosti, realizuje u okviru obeležavanja 150 godina od rođenja Mileve Marić, razgovaramo sa Monokom Bilbijom Ponjavić, autorkom izložbe “Pragovi”, posvećene ovoj izuzetnoj naučnici. Događaj predstavlja jedan od najobuhvatnijih umetničkih poduhvata u domaćem kulturnom prostoru, na kom više od sto učesnika iz osam zemalja, kroz četiri programske celine, zajednički preispituje složenost Milevine ličnosti i nasleđa.

Ova izložba nastoji da izvuče Milevu iz već postojećih kalupa i okvira u kojima su postavljene informacije koje znamo o njoj. Zbog čega ste se odlučili za takav pristup?

- Za mene je bilo važno da Milevi priđem pre svega kao čoveku – kaže Monika. - Želela sam da je oslobodim iz kalupa u kojima je obično predstavljena - kao fusnota, kao biografska činjenica, kao mit ili sena nečijeg genija. Umesto toga, pokušala sam da joj priđem intimno, ljudski: kao ličnosti, kao ženi koja je jednom živela na istom tlu kao i mi, kao ja, koja je disala isti vazduh, imala strahove, snove, dileme, donosila odluke... Iako ne delimo vreme, delimo prostor postojanja, na planeti Zemlji, na Mlečnom putu i ta pomisao mi je bila ključna. Zamišljala sam je kao savremenicu, kao nekoga ko bi danas mogao sedeti preko puta mene. Ta vrsta “osavremenjivanja” nije pokušaj da je izmestim iz istorije, nego da je vratim njenoj ljudskosti. Kroz taj proces, izložba nastoji da je približi današnjem čoveku: da je ne posmatramo kroz mit, nego kroz empatiju. Upravo u toj humanizaciji vidim mogućnost da joj konačno damo prostor koji je možda bio uskraćen. Prostor u kojem je moguće prepoznati Milevu kao živu osobu, a ne kao spomenik. Zato ovo nije izložba samo o Milevi, nego izložba o Milevi kroz Milevu o nama.

Mileva je neretko posmatrana isključivo kroz prizmu odnosa sa Albertom Ajnštajnom. Na koji način ste pokušali da “očistite” njen lik od tuđih narativa?

- Tako što sam je stavila u apsolutni fokus. Bez šuma, bez distrakcija. Nastojala sam da je posmatram izvan svih tuđih okvira, izvan onoga što se za nju često veže, na primer, na pamet mi sada pada reč žrtva. Dakle, izvan toga. Dodatno, u samom procesu sam sebi postavila određena ograničenja - namerno sam suzavala vidno polje, da bih videla samo nju, njenu stvarnost, njene dileme. Time se njen lik polako oslobađao naslaga tuđih priča i počeo da se pojavljuje kao celokupna osoba, a ne kao nastavak nečijeg života. A onda sam je stavila u univerzalni kontekst.

Koji je trenutak iz Milevinog života, prema vašem mišljenju, ključ za razumevanje njene kompleksnosti?

- Trauma. Za mene je to ključna reč. U njoj se otvara cela kompleksnost Milevinog života. Gubitak prvog deteta. Borba sa bolešću trećeg deteta. Balansiranje partnerskog odnosa koji je bio emotivan i, uslovno rečeno, poslovan. Prekid školovanja u trenutku kada je bila na rubu velikog intelektualnog iskoraka. Zahtevi iz takozvanog bračnog “ugovora”. Poniženja. Raspad i razvod braka. Biti suočen sa svim tim - istovremeno, višestruko, kontinuirano - i nastaviti da postojiš, da dišeš, da ideš napred, snagom čiste volje… za mene je to presudno za razumevanje njene kompleksnosti. Koliko snažan čovek mora biti za takav teret? I da li snaga uopšte ima veze s tim? Ili je možda kontekst tog vremena podrazumevao da iz takvih situacija izlaziš uspravno, bez obzira na unutrašnje lomove? U tim pukotinama, u toj tihoj borbi između onoga što se vidi i onoga što se ne vidi tu se, po mom mišljenju, otkriva prava Milevina složenost.

Kako je izgledalo vaše istraživanje, pre nego što ste započeli pripremu izložbe. Čini se da mi o Milevi, navodno, znamo sve, a koliko uopšte znamo?

- Čitala sam sve i svašta - knjige, biografije, članke, arhivsku građu, dostupne korespondencije i brzo sam shvatila da je vrlo malo toga zaista činjenica. Većina onoga što „znamo“ o Milevi zapravo su interpretacije različitih autora, često međusobno kontradiktorne, ponekad zasnovane na pretpostavkama, a ne na dokazima. U jednom trenutku postalo mi je jasno da se oko njenog života vrti ogroman narativni sloj, ali da se u njegovom središtu nalazi tek nekoliko čvrstih tačaka. Zapravo, šest činjenica koje su nedvosmisleno potvrđene, proverljive i faktografski tačne. Oko tih činjenica sam izgradila izložbu. Namerno sam se vratila na ono što je sigurno, pa tek onda, iz tog oslonca, dozvolila prostoru i posetiocu da razmišljaju o svemu ostalom što možda nikada nećemo moći „znati“, ali možemo pokušati razumeti.