МОНИКА БИЛБИЈА ПОЊАВИЋ, АУТОРКА ИЗЛОЖБЕ „ПРАГOВИ”, ПОСВЕЋЕНЕ ИЗУЗЕТНОЈ НАУЧНИЦИ Ово је изложба о Милеви, кроз Милеву, о нама
У свом раду она брише границе између архитектуре, визуелних и сценских уметности, користећи изложбу као медијум кроз који простор постаје самостално уметничко дело.
Њене просторно-наративне инсталације спајају текст, светло, звук, сценографију и покрет, градећи искуство које посетиоца уводи у причу целим телом, а не само погледом. Иза таквог приступа стоји вишегодишње, интердисциплинарно образовање др Монике Билбије Поњавић, од архитектуре у Бањалуци, преко театрологије у Амстердаму, до докторских истраживања у области сценског дизајна и архитектуре, као и опсежан опус међународних пројеката, изложби и теоријских радова.
Поводом мултимедијалног догађаја „Милева: Декодирање“, који Нови Сад као Унеско креативни град за медијске уметности, реализује у оквиру обележавања 150 година од рођења Милеве Марић, разговарамо са Моноком Билбијом Поњавић, ауторком изложбе “Прагoви”, посвећене овој изузетној научници. Догађај представља један од најобухватнијих уметничких подухвата у домаћем културном простору, на ком више од сто учесника из осам земаља, кроз четири програмске целине, заједнички преиспитује сложеност Милевине личности и наслеђа.
Ова изложба настоји да извуче Милеву из већ постојећих калупа и оквира у којима су постављене информације које знамо о њој. Због чега сте се одлучили за такав приступ?
- За мене је било важно да Милеви приђем пре свега као човеку – каже Моника. - Желела сам да је ослободим из калупа у којима је обично представљена - као фуснота, као биографска чињеница, као мит или сена нечијег генија. Уместо тога, покушала сам да јој приђем интимно, људски: као личности, као жени која је једном живела на истом тлу као и ми, као ја, која је дисала исти ваздух, имала страхове, снове, дилеме, доносила одлуке... Иако не делимо време, делимо простор постојања, на планети Земљи, на Млечном путу и та помисао ми је била кључна. Замишљала сам је као савременицу, као некога ко би данас могао седети преко пута мене. Та врста “осавремењивања” није покушај да је изместим из историје, него да је вратим њеној људскости. Кроз тај процес, изложба настоји да је приближи данашњем човеку: да је не посматрамо кроз мит, него кроз емпатију. Управо у тој хуманизацији видим могућност да јој коначно дамо простор који је можда био ускраћен. Простор у којем је могуће препознати Милеву као живу особу, а не као споменик. Зато ово није изложба само о Милеви, него изложба о Милеви кроз Милеву о нама.
Милева је неретко посматрана искључиво кроз призму односа са Албертом Ајнштајном. На који начин сте покушали да “очистите” њен лик од туђих наратива?
- Тако што сам је ставила у апсолутни фокус. Без шума, без дистракција. Настојала сам да је посматрам изван свих туђих оквира, изван онога што се за њу често веже, на пример, на памет ми сада пада реч жртва. Дакле, изван тога. Додатно, у самом процесу сам себи поставила одређена ограничења - намерно сам сузавала видно поље, да бих видела само њу, њену стварност, њене дилеме. Тиме се њен лик полако ослобађао наслага туђих прича и почео да се појављује као целокупна особа, а не као наставак нечијег живота. А онда сам је ставила у универзални контекст.
Који је тренутак из Милевиног живота, према вашем мишљењу, кључ за разумевање њене комплексности?
- Траума. За мене је то кључна реч. У њој се отвара цела комплексност Милевиног живота. Губитак првог детета. Борба са болешћу трећег детета. Балансирање партнерског односа који је био емотиван и, условно речено, послован. Прекид школовања у тренутку када је била на рубу великог интелектуалног искорака. Захтеви из такозваног брачног “уговора”. Понижења. Распад и развод брака. Бити суочен са свим тим - истовремено, вишеструко, континуирано - и наставити да постојиш, да дишеш, да идеш напред, снагом чисте воље… за мене је то пресудно за разумевање њене комплексности. Колико снажан човек мора бити за такав терет? И да ли снага уопште има везе с тим? Или је можда контекст тог времена подразумевао да из таквих ситуација излазиш усправно, без обзира на унутрашње ломове? У тим пукотинама, у тој тихој борби између онога што се види и онога што се не види ту се, по мом мишљењу, открива права Милевина сложеност.
Мултимедијални догађај у Челичани
Мултимедијални догађај „Милева: Декодирање“ биће отворен 20. децембра у Челичани, обновљеном простору индустријског наслеђа у Дистрикту и једном од највећих простора за савремене уметничке форме у Србији. Пројекат окупља више од сто аутора из Шведске, Аустрије, Португала, Мађарске, Бугарске, БиХ, Хрватске и Србије, чинећи га досад најширим мултимедијалним програмом посвећеним Милеви Марић.
Како је изгледало ваше истраживање, пре него што сте започели припрему изложбе. Чини се да ми о Милеви, наводно, знамо све, а колико уопште знамо?
- Читала сам све и свашта - књиге, биографије, чланке, архивску грађу, доступне кореспонденције и брзо сам схватила да је врло мало тога заиста чињеница. Већина онога што „знамо“ о Милеви заправо су интерпретације различитих аутора, често међусобно контрадикторне, понекад засноване на претпоставкама, а не на доказима. У једном тренутку постало ми је јасно да се око њеног живота врти огроман наративни слој, али да се у његовом средишту налази тек неколико чврстих тачака. Заправо, шест чињеница које су недвосмислено потврђене, проверљиве и фактографски тачне. Око тих чињеница сам изградила изложбу. Намерно сам се вратила на оно што је сигурно, па тек онда, из тог ослонца, дозволила простору и посетиоцу да размишљају о свему осталом што можда никада нећемо моћи „знати“, али можемо покушати разумети.
