NA DANAŠNJI DAN 1991. GODINE POČEO PROGRAM NA FREKVENCIJI 100,6 MEGAHERCA Nekad beše „Za srećan dan – radio Pan”

Pod uredničkom palicom Miroslava Božina, koji je od zaposlenih tražio isključivo stručnost, red i disciplinu, od samog početka kreatori programa svakodnevno su težili istom cilju – da stvaraju avangardni program koji će slušaoce informisati, zabaviti, ali im i praviti društvo.

Upravo takav koncept doveo je do rekordne slušanosti već nakon prva tri meseca, kada je u Novom Sadu, u kom je tada živelo 190.000 stanovnika, Pan radio slušalo oko 120.000 građana starijih od deset godina. U decembru iste godine na 100,6 megaherca redovno je okretalo čak 135.000 ljudi, što je dovelo do zaključka da tu frekvenciju nije slušao samo onaj ko nije imao radio...

Nego, da se vratimo u period nešto pre zvaničnog osnivanja radija...

– Kada sam prešao u Savez slepih Vojvodine 1986. godine, dobio sam dva tonska studija i dve režije za snimanje audio knjiga i još tada sam rekao da im samo još fali predajnik kako bi imali svoj radio – priseća se šef tehnike i praktično idejni tvorac Pan radija Vladimir Nestorović. – Ne znam koliko je to uticalo, ali 1991. godine smo saznali da smo dobili dozvolu i jednu od gradskih frekvencija, te da radio kreće da radi iz prostorija Saveza. To je bilo mesec dana pre pokretanja zvaničnog programa, kada sam ja svakog dana od 10 do 14 sati puštao muziku, što je uticalo na to da 6. juna već imamo maksimalnu slušanost, jer su se ljudi navikli na tu frekvenciju.

Međutim, da bi Pan radio uopšte mogao da se sluša na 100,6 MHz, frekvenciju je na zahtev Saveza slepih Vojvodine morala da odobri Savezna uprava za saobraćaj i veze, a uz prethodnu saglasnost radio stanica iz Novog Sada, Beograda, Zagreba, Sarajeva, Budimpešte i Temišvara. Sve to učinjeno je pod uslovom da se na tom radiju emituje i program namenjen prevashodno slepim i slabovidim osobama.

Napravio sam radio kakav sam i sam želeo da slušam (Miroslav Božin)

– Prvi smo imali karakter lokalne radio stanice, prvi smo bili van sistema javnog servisa, prvi smo imali direktan kontakt sa slušaocima, što je podrazumevalo njihovo uživo uključenje u program, delili smo im nagrade, prvi smo imali i deo programa namenjen građanima koji su imali neku vrstu invaliditeta, nedeljom smo imali uživo tamburaše u studiju, dovodili smo sve javne ličnosti devedesetih, od Lepe Brene, Džeja, Mirjane Karanović, Ljubiše Samardžića, Merime Njegomir, Đorđa Balaševića – s ponosom nabraja lektorka Valerija Đurković, naglašavajući značaj da su prvu postavku muzičkih urednika činili Bogoljub Mijatović i Karolj Kovač.

Ništa od svega toga ne bi danas moglo ovako da se prepričava da nije bilo prvog odgovornog urednika Miroslava Božina, koji je – da ne psujemo ovde – „umešao prste” i zakomplikovao celu prvobitnu ideju. Kako tvrdi, zamisao za Pan radio bila je da „Vlada pušta svoju omiljenu muziku, a Salvica da čita knjige”, ali budući da su rukovodioci bili u potrazi za najboljim stručnjakom za radio, Božin se bez razmišljanja prijavio i ubrzo dokazao da je bio u pravu.

– Strategija je bila sledeća: od 6 ujutru je kretao program sa novinarima u studiju i do 11.30 u radiju je moglo da bude samo osoblje za realizaciju, sve ostale sam terao napolje, niko od novinara nije smeo da sedi u redakciji – priča Božin autoritativnim glasom večitog urednika. – Prvi put u istoriji radija u našem gradu mi smo objavljivali temperaturu za Novi Sad, jer do tada su svi samo govorili za Beograd! Takođe, vesti smo imali na svakih pola sata, a ono što je bilo nezamislivo za ono vreme bila su uživo javljanja koja smo mi praktikovali. Napravio sam radio kakav sam i sam želeo da slušam, a naš slogan bio je: „Za srećan dan – radio Pan!”

Da bi Pan radio uopšte mogao da se sluša na 100,6 MHz, frekvenciju je, na zahtev Saveza slepih Vojvodine i Lutrije Vojvodine, morala da odobri Savezna uprava za saobraćaj i veze, a uz prethodnu saglasnost radio stanica iz Novog Sada, Beograda, Zagreba, Sarajeva, Budimpešte i Temišvara

Efikasni, kratki i ekspeditivni – reči su koje su najbolje opisivale program gradskog radija, koji je bio sastavni deo svakodnevice Novosađana sve do avgusta 2008. Godine, kada je Pan radio ostao bez frekvencije na osnovu odluke Republičke radiodifuzne agencije.

A zaposleni – oni svoje čedo pamte po profesionalnosti, borbi protiv birokratskog jezika i energiji koja je bila najveći pokretač mahom mladih ljudi okupljenih oko drugačije ideje i koncepta, noviteta koji je promenio radijski tok u gradu, ali i državi uopšte.