НА ДАНАШЊИ ДАН 1991. ГОДИНЕ ПОЧЕО ПРОГРАМ НА ФРЕКВЕНЦИЈИ 100,6 МЕГАХЕРЦА Некад беше „За срећан дан – радио Пан”
Добро јутро. Слушате Пан радио на фреквенцији 100,6 мегахерца. Температура у Новом Саду је...”, биле су прве речи водитеља Небојше Рађеновића у 8 сати у етру новооснованог радија Лутрије Војводине, а који је емитовао програм из просторија Савеза слепих Војводине у Улици Светозара Милетића 28.
Под уредничком палицом Мирослава Божина, који је од запослених тражио искључиво стручност, ред и дисциплину, од самог почетка креатори програма свакодневно су тежили истом циљу – да стварају авангардни програм који ће слушаоце информисати, забавити, али им и правити друштво.
Управо такав концепт довео је до рекордне слушаности већ након прва три месеца, када је у Новом Саду, у ком је тада живело 190.000 становника, Пан радио слушало око 120.000 грађана старијих од десет година. У децембру исте године на 100,6 мегахерца редовно је окретало чак 135.000 људи, што је довело до закључка да ту фреквенцију није слушао само онај ко није имао радио...
Него, да се вратимо у период нешто пре званичног оснивања радија...
– Када сам прешао у Савез слепих Војводине 1986. године, добио сам два тонска студија и две режије за снимање аудио књига и још тада сам рекао да им само још фали предајник како би имали свој радио – присећа се шеф технике и практично идејни творац Пан радија Владимир Несторовић. – Не знам колико је то утицало, али 1991. године смо сазнали да смо добили дозволу и једну од градских фреквенција, те да радио креће да ради из просторија Савеза. То је било месец дана пре покретања званичног програма, када сам ја сваког дана од 10 до 14 сати пуштао музику, што је утицало на то да 6. јуна већ имамо максималну слушаност, јер су се људи навикли на ту фреквенцију.
Међутим, да би Пан радио уопште могао да се слуша на 100,6 МХз, фреквенцију је на захтев Савеза слепих Војводине морала да одобри Савезна управа за саобраћај и везе, а уз претходну сагласност радио станица из Новог Сада, Београда, Загреба, Сарајева, Будимпеште и Темишвара. Све то учињено је под условом да се на том радију емитује и програм намењен превасходно слепим и слабовидим особама.
Направио сам радио какав сам и сам желео да слушам (Мирослав Божин)
– Први смо имали карактер локалне радио станице, први смо били ван система јавног сервиса, први смо имали директан контакт са слушаоцима, што је подразумевало њихово уживо укључење у програм, делили смо им награде, први смо имали и део програма намењен грађанима који су имали неку врсту инвалидитета, недељом смо имали уживо тамбураше у студију, доводили смо све јавне личности деведесетих, од Лепе Брене, Џеја, Мирјане Карановић, Љубише Самарџића, Мериме Његомир, Ђорђа Балашевића – с поносом набраја лекторка Валерија Ђурковић, наглашавајући значај да су прву поставку музичких уредника чинили Богољуб Мијатовић и Карољ Ковач.
Ништа од свега тога не би данас могло овако да се препричава да није било првог одговорног уредника Мирослава Божина, који је – да не псујемо овде – „умешао прсте” и закомпликовао целу првобитну идеју. Како тврди, замисао за Пан радио била је да „Влада пушта своју омиљену музику, а Салвица да чита књиге”, али будући да су руководиоци били у потрази за најбољим стручњаком за радио, Божин се без размишљања пријавио и убрзо доказао да је био у праву.
– Стратегија је била следећа: од 6 ујутру је кретао програм са новинарима у студију и до 11.30 у радију је могло да буде само особље за реализацију, све остале сам терао напоље, нико од новинара није смео да седи у редакцији – прича Божин ауторитативним гласом вечитог уредника. – Први пут у историји радија у нашем граду ми смо објављивали температуру за Нови Сад, јер до тада су сви само говорили за Београд! Такође, вести смо имали на сваких пола сата, а оно што је било незамисливо за оно време била су уживо јављања која смо ми практиковали. Направио сам радио какав сам и сам желео да слушам, а наш слоган био је: „За срећан дан – радио Пан!”
Да би Пан радио уопште могао да се слуша на 100,6 МХз, фреквенцију је, на захтев Савеза слепих Војводине и Лутрије Војводине, морала да одобри Савезна управа за саобраћај и везе, а уз претходну сагласност радио станица из Новог Сада, Београда, Загреба, Сарајева, Будимпеште и Темишвара
Ефикасни, кратки и експедитивни – речи су које су најбоље описивале програм градског радија, који је био саставни део свакодневице Новосађана све до августа 2008. Године, када је Пан радио остао без фреквенције на основу одлуке Републичке радиодифузне агенције.
А запослени – они своје чедо памте по професионалности, борби против бирократског језика и енергији која је била највећи покретач махом младих људи окупљених око другачије идеје и концепта, новитета који је променио радијски ток у граду, али и држави уопште.