NOVOSAĐANKA SA BALKANSKOM EKSPEDICIJOM OSVOJILA INDIJSKE HIMALAJE Peli su se metar po metar, 18 SATI! Sa njom bilo još četvoro alpinista iz Vojvodine

Podvig vredan divljenja još je impresivniji, ako se zna da su Vanja, zaljubljenik u alpinizam, i još 19 planinara, prvi sa Balkana koji su krenuli u osvajanje jednog od najizazovnijih himalajskih vrhova.

Ekspedicija od njih 20, na uspon pun izazova i predivnih predela, krenula je 20. jula. Pet dana kasnije, na zacrtani cilj je stiglo njih 14, među njima i Vanja. Krenuli su u ponoć i pešačili 18 sati. Bilo je tačno 11.49 kada su se umorni, ali ozarenih lica popeli na sam vrh.

- Nije bilo lako, ali najvažnije je da smo se svi vratili živi i zdravi, i puni lepih uspomena - započinje razgovor Vanja, još po povratku puna utisaka.

- Na sam vrh uspelo je da se popne nas 14, a među njima nas četvoro iz ravne Vojvodine. Osvajali smo metar po metar, po nimalo lakim vremenskim uslovima. Ali, kada se nešto želi, sve prepreke se lakše savladaju.

Falili samo Slovenci

U ekspediciji kaže naša sagovornica, bili su planinari iz svih bivših jugoslovenskih republika.
- Nedostajali su samo Slovenci - kaže Vanja. - Posebno mi je bilo drago što je sa nama bila i Marijana Ivić koja živi u Minhenu, a sa kojom sam već ranije planinarila. Najmlađi član među nama bio je dvadesetogodišnji mladić iz Kikinde.

Prepričavajući za Novosti kako je izgledao put do 6.250 metara, Vanja kaže da su pre nego što će krenuti na uspon, došli do granice sa Pakistanom u grad Leh, na visini između 3.500 i 3.700 metara, kako bi se prilagodili. Tu, u Lehu, proveli su dva dana i vreme iskoristili da posete budistički hram i da prisustvuju službi koju je držao dalaj-lama.

Odatle su sa rancima sa najosnovnijim stvarima krenuli da se penju, a put do vrha olakašavalo im je to što su konji nosili šatore, kuhinju i ostalu neophodnu opremu. To im je, kako kazuje naša sagovornica, umnogome rasteretilo penjanje.

- Imali smo i odličnog vodiča, Adama koji je čak šest puta bio na Everestu - ističe Vanja. - Penjući se od kampa do kampa dnevno smo prelazili i po 18 kilometara što je bilo naporno. Kada smo stigli u bazni kamp na 5.500 metara nadmorske visine, tu smo radili klimatizaciju, i sve vreme nas je pratila kiša. Odatle, kada smo nastavili prema vrhu, padao je sneg, bilo je vrlo klizavo. Prva dva-tri dana temperatura je bila od 25 do 26 stepeni, a dostizala je i 30 podelak, a potom je bila oko 10 stepeni. Kada smo stigli na vrh, bilo je još hladnije, čak minus 10.

Selo na 4.200 metara

Penjući se prema vrhu alpinisti su nailazili na ljude koji žive, na primer, na 4.200 metara nadmorske visine.
- Put do vrha je vrlo živopisan, priroda je potpuno drugačija, a ljudi se i na tim visinama bave stočarstvom: gaje konje, krave, magarce, i malo poljoprivredom - objašnjava naša sagovornica. - Sa te strane Himalaja nema reka i jedina voda se dobija otapanjem glečera. Morali smo da je prokuvavamo i filtriramo. Kada sam stigla kući, prvo sam odvrnula česmu i napila se vode.

Ne krijući zadovoljstvo zbog još jednog osvojenog vrha, naša sagovornica, koja je pre ovoga, više od dve decenije baveći se planinarstvom, osvajala vrhove Damavanda u Iranu, Kilimandžara u Africi, Grand Paradiza u Italiji, Velikog Atlasa u Maroku, ističe da joj je sledeći cilj, naredne godine, neka planina visine od 7.000 metara u Južnoj Americi ili Himalaja u Nepalu.