НОВОСАЂАНКА СА БАЛКАНСКОМ ЕКСПЕДИЦИЈОМ ОСВОЈИЛА ИНДИЈСКЕ ХИМАЛАЈЕ Пели су се метар по метар, 18 САТИ! Са њом било још четворо алпиниста из Војводине

Подвиг вредан дивљења још је импресивнији, ако се зна да су Вања, заљубљеник у алпинизам, и још 19 планинара, први са Балкана који су кренули у освајање једног од најизазовнијих хималајских врхова.

Експедиција од њих 20, на успон пун изазова и предивних предела, кренула је 20. јула. Пет дана касније, на зацртани циљ је стигло њих 14, међу њима и Вања. Кренули су у поноћ и пешачили 18 сати. Било је тачно 11.49 када су се уморни, али озарених лица попели на сам врх.

- Није било лако, али најважније је да смо се сви вратили живи и здрави, и пуни лепих успомена - започиње разговор Вања, још по повратку пуна утисака.

- На сам врх успело је да се попне нас 14, а међу њима нас четворо из равне Војводине. Освајали смо метар по метар, по нимало лаким временским условима. Али, када се нешто жели, све препреке се лакше савладају.

Фалили само Словенци

У експедицији каже наша саговорница, били су планинари из свих бивших југословенских република.
- Недостајали су само Словенци - каже Вања. - Посебно ми је било драго што је са нама била и Маријана Ивић која живи у Минхену, а са којом сам већ раније планинарила. Најмлађи члан међу нама био је двадесетогодишњи младић из Кикинде.

Препричавајући за Новости како је изгледао пут до 6.250 метара, Вања каже да су пре него што ће кренути на успон, дошли до границе са Пакистаном у град Лех, на висини између 3.500 и 3.700 метара, како би се прилагодили. Ту, у Леху, провели су два дана и време искористили да посете будистички храм и да присуствују служби коју је држао далај-лама.

Одатле су са ранцима са најосновнијим стварима кренули да се пењу, а пут до врха олакашавало им је то што су коњи носили шаторе, кухињу и осталу неопходну опрему. То им је, како казује наша саговорница, умногоме растеретило пењање.

- Имали смо и одличног водича, Адама који је чак шест пута био на Евересту - истиче Вања. - Пењући се од кампа до кампа дневно смо прелазили и по 18 километара што је било напорно. Када смо стигли у базни камп на 5.500 метара надморске висине, ту смо радили климатизацију, и све време нас је пратила киша. Одатле, када смо наставили према врху, падао је снег, било је врло клизаво. Прва два-три дана температура је била од 25 до 26 степени, а достизала је и 30 поделак, а потом је била око 10 степени. Када смо стигли на врх, било је још хладније, чак минус 10.

Село на 4.200 метара

Пењући се према врху алпинисти су наилазили на људе који живе, на пример, на 4.200 метара надморске висине.
- Пут до врха је врло живописан, природа је потпуно другачија, а људи се и на тим висинама баве сточарством: гаје коње, краве, магарце, и мало пољопривредом - објашњава наша саговорница. - Са те стране Хималаја нема река и једина вода се добија отапањем глечера. Морали смо да је прокувавамо и филтрирамо. Када сам стигла кући, прво сам одврнула чесму и напила се воде.

Не кријући задовољство због још једног освојеног врха, наша саговорница, која је пре овога, више од две деценије бавећи се планинарством, освајала врхове Дамаванда у Ирану, Килиманџара у Африци, Гранд Парадиза у Италији, Великог Атласа у Мароку, истиче да јој је следећи циљ, наредне године, нека планина висине од 7.000 метара у Јужној Америци или Хималаја у Непалу.