JEDAN DAN NA NAJLON PIJACI Ovo su priče koje stoje iza predmeta koji se tamo mogu pronaći

A tamo gde se navike najduže zadržavaju, tamo je i Najlon pijaca. Još dok se magla povlači preko grada, prvi prodavci već raspoređuju robu po improvizovanim tezgama: cerade, kartoni, stare daske. Sve je spremno pre nego što prvi ozbiljan kupac stigne.

Mirisi su prvi koji vas dočekaju - mešavina sveže kafe iz termos boca, ustajalog duvana i plastike koja je preživela više vlasnika nego što bi iko mogao da izbroji. Već na samom ulazu, pre nego što zakoračite dublje među tezge, probija se i miris cveća: rasadi poređani u gajbama, saksije sa muškatlama i petunijama, zemlja koja još drži vlagu od ranog jutarnjeg zalivanja. Taj miris na trenutak razbije grubu aromu pijace i unese tračak dvorišta, bašte, nečega urednijeg i tišeg. Ovde, kažu, može da se nađe sve. I zaista, od rezervnih delova za fiću, preko vojničkih čizama, do porodičnih albuma nepoznatih ljudi.

Ovde može da se nađe sve. Od rezervnih delova za fiću, preko vojničkih čizama, do porodičnih albuma nepoznatih ljudi

- Ovo ti je univerzitet života - kaže Milan Marić, dugogodišnji prodavac polovnih alata.

Dok prevrće po kutiji punoj šrafova i ključeva, objašnjava da ovde dolaze i oni koji znaju šta traže i oni koji ni sami nisu sigurni zašto su došli.

- Ljudi misle da kupuju stvar, ali kupuju priču – nastavlja Milan. - Evo, vidi ovaj čekić, star bar 40 godina. Ko zna šta je sve napravio.

Na nekoliko metara dalje, Jelena iz Rume prodaje garderobu „iz uvoza”, kako kaže. Vešalice i plastične noge na koje su navučene najlonske čarape različitih dezena poređane su kao u improvizovanom butiku, ali bez ogledala i bez iluzije luksuza.

- Sve je ovo iz Nemačke, Austrije… ljudi tamo bacaju, a ovde se nosi još godinama – kaže Jelena uz osmeh. – Svi vole da dođu na Najlon i pazare nešto. Studenti, penzioneri, pa i oni što imaju para, samo što oni ne priznaju da dolaze.

Između redova, gužva se pojačava. Ljudi zastaju, saginju se, podižu predmete kao da proveravaju njihovu težinu i prošlost u isto vreme. Jedan mlađi par razgleda stare foto-aparate, okreću ih u rukama kao da pokušavaju da zamisle svet kroz njihovo sočivo. Nedaleko od njih, žena srednjih godina pažljivo bira porcelanske šolje, lupkajući ih noktom, osluškujući zvuk kao tihi znak kvaliteta.

„Ova je još iz stare fabrike, vidiš po pečatu”, govori prodavac, pokazujući dno šolje.

Kupac klimne, više sebi nego njemu, i nastavlja da razgleda, bez žurbe.

Niko ovde ne kupuje na brzinu. Sve ima svoj ritam, spor, ali siguran. Kao da se na ovoj pijaci vreme ne meri satima, već stečenim iskustvom i pregledanim predmetima.

Najlon je arhiv svakodnevice, otvoren bez radnog vremena i bez pravila

Sedamdesetogodišnji Dragan iz Čuruga svaki vikend provede na Najlonu stojeći pored tezge sa gramofonskim pločama. Pažljivo prebira po omotima, kao da lista uspomene.

- Ovo ti je pravo blago - kaže Dragan, podižući ploču starog jugoslovenskog rok benda. - Nije stvar samo u muzici, nego u vremenu. Kad ovo pustiš, vrati te tamo gde si bio.

Najlon pijaca nije samo mesto trgovine. To je arhiv svakodnevice, otvoren bez radnog vremena i bez pravila. Ovde se susreću generacije, ukusi i sudbine. Neko dolazi da proda višak iz podruma, neko da pronađe deo koji mu nedostaje, a neko samo da prošeta i vidi šta još postoji u svetu koji se stalno menja.

Pred podne, pijaca već lagano gubi intenzitet. Najbolje stvari su odavno našle nove vlasnike, a prodavci počinju da pakuju ono što je ostalo. Ali atmosfera ne jenjava, ona se samo seli u priče koje će se prepričavati do sledećeg vikenda.

Vrednost Najlon pijace nije u tome što tamo možeš da nađeš sve što si namerio, već u onome na šta naiđeš usput, bez plana i očekivanja.

Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.