ЈЕДАН ДАН НА НАЈЛОН ПИЈАЦИ Ово су приче које стоје иза предмета који се тамо могу пронаћи

А тамо где се навике најдуже задржавају, тамо је и Најлон пијаца. Још док се магла повлачи преко града, први продавци већ распоређују робу по импровизованим тезгама: цераде, картони, старе даске. Све је спремно пре него што први озбиљан купац стигне.

Мириси су први који вас дочекају - мешавина свеже кафе из термос боца, устајалог дувана и пластике која је преживела више власника него што би ико могао да изброји. Већ на самом улазу, пре него што закорачите дубље међу тезге, пробија се и мирис цвећа: расади поређани у гајбама, саксије са мушкатлама и петунијама, земља која још држи влагу од раног јутарњег заливања. Тај мирис на тренутак разбије грубу арому пијаце и унесе трачак дворишта, баште, нечега уреднијег и тишег. Овде, кажу, може да се нађе све. И заиста, од резервних делова за фићу, преко војничких чизама, до породичних албума непознатих људи.

Овде може да се нађе све. Од резервних делова за фићу, преко војничких чизама, до породичних албума непознатих људи

- Ово ти је универзитет живота - каже Милан Марић, дугогодишњи продавац половних алата.

Док преврће по кутији пуној шрафова и кључева, објашњава да овде долазе и они који знају шта траже и они који ни сами нису сигурни зашто су дошли.

- Људи мисле да купују ствар, али купују причу – наставља Милан. - Ево, види овај чекић, стар бар 40 година. Ко зна шта је све направио.

На неколико метара даље, Јелена из Руме продаје гардеробу „из увоза”, како каже. Вешалице и пластичне ноге на које су навучене најлонске чарапе различитих дезена поређане су као у импровизованом бутику, али без огледала и без илузије луксуза.

- Све је ово из Немачке, Аустрије… људи тамо бацају, а овде се носи још годинама – каже Јелена уз осмех. – Сви воле да дођу на Најлон и пазаре нешто. Студенти, пензионери, па и они што имају пара, само што они не признају да долазе.

Између редова, гужва се појачава. Људи застају, сагињу се, подижу предмете као да проверавају њихову тежину и прошлост у исто време. Један млађи пар разгледа старе фото-апарате, окрећу их у рукама као да покушавају да замисле свет кроз њихово сочиво. Недалеко од њих, жена средњих година пажљиво бира порцеланске шоље, лупкајући их ноктом, ослушкујући звук као тихи знак квалитета.

„Ова је још из старе фабрике, видиш по печату”, говори продавац, показујући дно шоље.

Купац климне, више себи него њему, и наставља да разгледа, без журбе.

Нико овде не купује на брзину. Све има свој ритам, спор, али сигуран. Као да се на овој пијаци време не мери сатима, већ стеченим искуством и прегледаним предметима.

Најлон је архив свакодневице, отворен без радног времена и без правила

Седамдесетогодишњи Драган из Чуруга сваки викенд проведе на Најлону стојећи поред тезге са грамофонским плочама. Пажљиво пребира по омотима, као да листа успомене.

- Ово ти је право благо - каже Драган, подижући плочу старог југословенског рок бенда. - Није ствар само у музици, него у времену. Кад ово пустиш, врати те тамо где си био.

Најлон пијаца није само место трговине. То је архив свакодневице, отворен без радног времена и без правила. Овде се сусрећу генерације, укуси и судбине. Неко долази да прода вишак из подрума, неко да пронађе део који му недостаје, а неко само да прошета и види шта још постоји у свету који се стално мења.

Пред подне, пијаца већ лагано губи интензитет. Најбоље ствари су одавно нашле нове власнике, а продавци почињу да пакују оно што је остало. Али атмосфера не јењава, она се само сели у приче које ће се препричавати до следећег викенда.

Вредност Најлон пијаце није у томе што тамо можеш да нађеш све што си намерио, већ у ономе на шта наиђеш успут, без плана и очекивања.

Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.