ŠETNJA JESENJEG TMURNOG JUTRA SA POGLEDOM NA NOVI SAD Kad japanska jabuka rodi na Fruškoj gori
Prvo pravo jesenje jutro sa kišom, blatom i hladnoćom na obronke Fruške gore stiglo je evo tek mesec i po dana otkako je kalendarski počela jesen.
Pogled sa Vezirca ka Novom Sadu pritiskaju tamni oblaci puni kiše, na uobičajenim stazama za šetnju nigde žive duše, tako da smo Šurda, Šorti, Gara i ja jedini poranili da se prošetamo do spomenika posvećenog bici na Vezircu i usput pokupimo orahe koji još uvek padaju sa stabala iako je sve lišće već otpalo.
Zahvaljujući udruženju „Vezirac 1716“ iz Petrovaradina, koje brine o okolini spomenika i svake godine 5. avgusta organizuje polaganje venaca, nedavno je oko spomenika zasađeno dvadesetak hrastova koji bi u decenijama koje dolaze trebalo da obezbede hladovinu. Nažalost, neke sadnice se nisu primile, ali može se očekivati da ubrzo budu zamenjene...
U nastavku šetnje, imali smo i medicinski momenat, tačnije proveru da li su tablete za čišćenje od parazita koje su Šurda, Šorti i Gara dobili pre dva dana delovale. To podrazumeva pažljivi pregled njihovih „prerađevina“ iz stomaka, a kako obično sve troje veliku nuždu obave gotovo istovremeno, analiza je išla kao na traci, a dijagnoza kaže – sve čisto.
Susret sa rivalskom „bandom“ pasa iz komšiluka je bio dosta dramatičan, pa su od glasnog lajanja svih učesnika verovatno probuđeni vikendaši koji su u petak uveče stigli u naš kraj da se odmore od radne nedelje, ali šta ćeš, teritorija se mora braniti...
U skladu sa narodnom mudrošću koja kaže da „pametniji popušta“, pozvao sam svoje trupe u povlačenje, ali sam loše procenio tek preoranu parcelu koju smo „forsirali“, pa sam iz nje izašao sa po dve kile blata na čizmama.
Taman kad sam se oslobodio blata i digao pogled da vidim kuda ćemo se vratiti kući, nedaleko od nas na placu za koji pouzdano znam da ga niko ne obilazi barem dve-tri godine, neverovatan prizor – japanska jabuka prepuna plodova.
Znam da one moraju da sačekaju barem tri mraza pre branja, ali im nisam mogao odoleti. Našli smo čak i jednu skroz omekšanu i potpuno zrelu (pojedenu kasnije kašikom), dok su ostale još uvek vrlo tvrde.
Neverovatno, slabo kome su ovih godina na Fruškoj gori rađale klasične jabuke, pogotovo ako se ne prskaju, a ovoj japanskoj koju niko nije ni pogledao, a kamoli prskao, grane su se od težine plodova spustile do zemlje. Eh, ti Japanci, još ćemo od njih morati da učimo i jabuke da sadimo...