ШЕТЊА ЈЕСЕЊЕГ ТМУРНОГ ЈУТРА СА ПОГЛЕДОМ НА НОВИ САД Кад јапанска јабука роди на Фрушкој гори
Прво право јесење јутро са кишом, блатом и хладноћом на обронке Фрушке горе стигло је ево тек месец и по дана откако је календарски почела јесен.
Поглед са Везирца ка Новом Саду притискају тамни облаци пуни кише, на уобичајеним стазама за шетњу нигде живе душе, тако да смо Шурда, Шорти, Гара и ја једини поранили да се прошетамо до споменика посвећеног бици на Везирцу и успут покупимо орахе који још увек падају са стабала иако је све лишће већ отпало.
Захваљујући удружењу „Везирац 1716“ из Петроварадина, које брине о околини споменика и сваке године 5. августа организује полагање венаца, недавно је око споменика засађено двадесетак храстова који би у деценијама које долазе требало да обезбеде хладовину. Нажалост, неке саднице се нису примиле, али може се очекивати да убрзо буду замењене...
У наставку шетње, имали смо и медицински моменат, тачније проверу да ли су таблете за чишћење од паразита које су Шурда, Шорти и Гара добили пре два дана деловале. То подразумева пажљиви преглед њихових „прерађевина“ из стомака, а како обично све троје велику нужду обаве готово истовремено, анализа је ишла као на траци, а дијагноза каже – све чисто.
Сусрет са ривалском „бандом“ паса из комшилука је био доста драматичан, па су од гласног лајања свих учесника вероватно пробуђени викендаши који су у петак увече стигли у наш крај да се одморе од радне недеље, али шта ћеш, територија се мора бранити...
У складу са народном мудрошћу која каже да „паметнији попушта“, позвао сам своје трупе у повлачење, али сам лоше проценио тек преорану парцелу коју смо „форсирали“, па сам из ње изашао са по две киле блата на чизмама.
Таман кад сам се ослободио блата и дигао поглед да видим куда ћемо се вратити кући, недалеко од нас на плацу за који поуздано знам да га нико не обилази барем две-три године, невероватан призор – јапанска јабука препуна плодова.
Знам да оне морају да сачекају барем три мраза пре брања, али им нисам могао одолети. Нашли смо чак и једну скроз омекшану и потпуно зрелу (поједену касније кашиком), док су остале још увек врло тврде.
Невероватно, слабо коме су ових година на Фрушкој гори рађале класичне јабуке, поготово ако се не прскају, а овој јапанској коју нико није ни погледао, а камоли прскао, гране су се од тежине плодова спустиле до земље. Ех, ти Јапанци, још ћемо од њих морати да учимо и јабуке да садимо...