ZNAMENITE NOVOSADSKE PORODICE - ŠTARK Sidro je bila ljubav prema gradu
U finišu prvog ovogodišnjeg „Prometejevog” ciklusa „Dnevnici seoba: zapisi o novosadskim porodicama“ javnosti je predstavljena jevrejska porodica Štark, koja, kako je rekao jedan od njenih članova Mirko Štark, poput ostalih ili većine jevrejskih porodica može da ispriča više dramatičnih priča.
Za razliku od onih koje su prolazeći gologotu zbrisane sa lica zemlje za vreme Drugog svetskog rata, deo porodice Štark je sticajem srećnih okolnosti izbegao stradanje i dobio priliku da slavi i raduje se životu, što je i činio.
Po rečima jedne od autorki programa „Dnevnici seoba: zapisi o novosadskim porodicama“ istoričarke dr Gordane Petković, u pitanju je jevrejska porodica poreklom iz Mađarske, za koju se pouzdano ne može reći koje godine se doselila u Novi Sad, ali se računa da je to bilo početkom treće decenije 20. veka. Iz nje su potekla dvojica predsednika Jevrejske opštine u Novom Sadu u 20. i 21. veku – Egon i Mirko Štark.
- Prvi, nama poznati član ove porodice, Josif ili Jozef Štark, radio je kao šahter u novosadskoj Jevrejskoj opštini - kaže Gordana Petković. - U braku sa Anom Halas (Fišer), čija je porodica 1933. iz Sente prešla u Novi Sad, imao je osmoro dece. Jedan od njihovih sinova, Mirko Štark (1895–1944) je bio oženjen Boriškom Halas. Dobili su dvoje dece, Martu, rođenu u Novom Sadu 1921. i Egona koji je svet ugledao u Osijeku, jer su se zbog posla često selili. Posle Osijeka, živeli su u Novom Sadu, Starom Bečeju i ponovo u Novom Sadu, gde su se 1933. nastanili u kući porodice Halas, u tadašnjoj Nemačkoj, danas Ćirpanovoj ulici. Mirko je radio kao zastupnik firme čuvenog trgovca Josipa Julija Kona. Njegov sin Egon Štark (1926–2007), rudarski inženjer, pre Drugog svetskog rata bio je vrlo aktivan kao član jevrejske desničarske organizacije Betar i kao skojevac, zbog čega je novembra 1941. uhapšen, sproveden u zloglasni mađarski zatvor Čilag i osuđen na četiri godine zatvora.
Činjenica da je proveo tri godine u mađarskom zatvoru vrlo verovatno ga je spasila stradanja u Novosadskoj raciji, kao što je to bio slučaj sa njegovim potonjim kumom, stogodišnjim Pavlom Katićem, profesorom Poljoprivrednog fakulteta u penziji, koji je u okviru pratećeg programa izložbe o novosadskim porodicama, govorio o prijateljstvu dveju familija, studentskim danima nakon rata i mnogo čemu još.
- Nakon oslobođenja zatvora Egon Štark se priključio sovjetskoj vojsci (1944–1946), potom je radio u Privrednom savetu Borisa Kidriča i u Upravi izgradnje Novog Beograda. Posle diplomiranja radio je u rudnicima Kakanj i Breza, da bi od 1959. do penzionisanja bio na različitim rukovodećim mestima u Naftagasu u Novom Sadu. Predsednik Jevrejske opštine bio je u periodu od 1978. do 1989. godine. U braku sa Slavkom rođenom Božanić, inženjerom građevinarstva, dobio je troje dece: Mirka (1953) i blizance Dijanu i Zlatka (1961) - ističe Petkovićeva.
Iste godine kada i Egon - 1941, uhapšena je i njegova rođena sestra Marta, ali pošto je bila punoletna imala je drugačiji tretman. Prošla je kroz nekoliko zatvora, a poslednje mesto njenog zatočeništva bio logor Dahau u kom je i Pavle Katić dočekao kraj rata. Tamo je zaradila tifus, i igrom sudbine, uspela da se „izvuče“, ali ne i da preživi saobraćajnu nesreću 1953. u Izraelu u koji je pet godina ranije otišla da živi.
Porodica Štark je pukom srećom izbegla smrt tokom Racije, ali je 1944. odvedena u logor, prvo u Kištarču, potom u Aušvic, gde se Mirku izgubio svaki trag, a Boriška je uspela da se vrati u Novi Sad, sačuvavši dragoceno svedočanstvo na strašno stradanje u vidu dnevnika.
Logorski dnevnik
Prvi talas ubijanja u Novom Sadu, po rečima Mirka Štarka, porodica je preživela bez žrtava, ali u dugom talasu prošla je mnogo gore.
„Deda i baka koji su čekali streljanje i zahvaljujući tome što im se kuća nalazila u sadašnjoj Ćirpanovoj bili su pri kraju reda, i ono je zaustavljeno pre no što su oni stigli na red. Vraćeni su u Sokolski dom i pušteni kući. Ali u aprilu 1944. su Mađari pokupili sve što je od Jevreja ostalo u Novom Sadu, njih oko 1.900, i smestili u Sinagogu. Držali su ih dva dana bez hrane i vode i otpremili stočnim vagonima. Oko dva meseca su putovali u Aušvic. Deda je bio dosta slab i nije imao snage da se izbori sa udarcima koje je porodica preživljavala. Gubio je nadu, za razliku od bake koja je preživela šest meseci u logoru do prekomande u lakši logor u Austriji. Vratila se u Novi Sad i napisala dnevnik o danima provedenim u logoru. Dedu je uspela da vidi dva ili tri puta u logoru iz daljine. Ili je umro ili je ubijen”, napominje Mirko. Prema zabelešci Egona Štarka, 25 članova bliže i dalje porodice nije se vratilo iz logora.
- Naša porodica je pre Drugog svetskog rata bila brojna, a iz njega je izašla sa dubokim ranama – priča Mirko Štark, najstariji Egonov sin, nekadašnji profesor na Akademiji umetnosti i doskorašnji predsednik Jevrejske opštine u Novom Sadu, gde živi sa porodicom. – Prva osobina moje porodice jeste da ne postoje dva člana rođena u istom mestu. Svaki i sa bakine i sa dekine strane na svet je došao negde drugde, do Novog Sada, koji je prekretnica. Mislim da se naša porodica dvadesetih godina prošlog veka definitivnio usidrila u Novom Sadu, a tome je kumovala tatina i tetka Martina ljubav prema ovom gradu.
Egon je rođen u Osijeku, ali se kao trogodišnjak preselio sa roditeljima u Novi Sad gde je proveo ključne godine.
– Bio je aktivan kao i čika Pavle u SKOJ-u, komunističkoj omladini tadašnje Jugoslavije i jevrejskim organizacijama – navodi Mirko Štark. – Želeli su da menjaju svet nabolje, ali ih rat u tome prekida. Obojica su bila uhapšena. Tata je ima 15,5 godina. Pričao je o potresnim detaljima mučenja kojima su neki i podlegli. Tata je imao sreću da preživi tu torturu i tri godine maloletničkog zatvora u Segedinu. Zbog približavanja fronta taj se zatvor selio ka zapadu i treći put kad je premešten nije bilo stražara, pa su se zatvorenici našli na slobodi. Po dolasku Crvene armije, većina je otišla kućama, ali je moj otac zamoljen da ostane sa ruskom vojskom jer je govorio srpski, mađarski i nemački, a ruski vrlo brzo savladao, da bi im prevodio. Pristao je na to i narednih godinu i po proveo kao vojnik Crvene armije i prevodilac .
Egonov povratak u Novi Sad po završetku rata, po priči njegovog sina Mirka, nije bio ni malo jednostavan. Krenuo je kući preko Budimpešte bez ikakvih dokumenata, a kada je stigao u Suboticu gde su ga uhapsili jer nije mogao da dokaže identitet, činjenica da poznaje Đorđa Hajzlera, tamošnjeg funkcionera Ozne, pomogla mu je da prevaziđe novonastale probleme.
- Kad je stigao kući, baka se onesvestila. Smatrali su da je sigurno poginuo jer su se svi vratili odavno, a on se nije javljao. Njegova pojava je bila kao dolazak duha koji hoda. Nastavljena je epopeja sa dokazivanjem identiteta, nabavljanje dokumenata, usledio je nastavak školovanja i života...
Za svog oca Mirko kaže da je bio komunista u duši i verovao da je to pravedan sistem. Deset meseci po Mirkovom rođenju, Egon je diplomirao i odmah dobio posao u Kaknju, rudniku mrkog uglja uz sve pogodnosti koje mesto tehničkog direktora nosi sa sobom. Posle Kaknja prelazi u Brezu, ali sve vreme je pokušavao da se vrati u Novi Sad i to mu polazi za rukom 1959. dobivši posao u Naftagasu, gde mu deca Dijana Radojković i Mirko i danas žive.
Zorica Milosavljević