ЗНАМЕНИТЕ НОВОСАДСКЕ ПОРОДИЦЕ - ШТАРК Сидро је била љубав према граду

За разлику од оних које су пролазећи гологоту збрисане са лица земље за време Другог светског рата, део породице Штарк је стицајем срећних околности избегао страдање и добио прилику да слави и радује се животу, што је и чинио. 

По речима једне од ауторки програма  „Дневници сеоба: записи о новосадским породицама“ историчарке др Гордане Петковић, у питању је јеврејска породица пореклом из Мађарске, за коју се поуздано не може рећи које године се доселила у Нови Сад, али се рачуна да је то било почетком треће деценије 20. века. Из ње су потекла двојица председника Јеврејске општине у Новом Саду у 20. и 21. веку – Егон и Мирко Штарк.                                             

- Први, нама познати члан ове породице, Јосиф или Јозеф Штарк, радио је као шахтер у новосадској Јеврејској општини - каже Гордана Петковић. - У браку са Аном Халас (Фишер), чија је породица 1933. из Сенте прешла у Нови Сад, имао је осморо деце. Један од њихових синова, Мирко Штарк (1895–1944) је био ожењен Боришком Халас. Добили су двоје деце, Марту, рођену у Новом Саду 1921. и Егона који је свет угледао у Осијеку, јер су се због посла често селили. После Осијека, живели су у Новом Саду, Старом Бечеју и поново у Новом Саду, где су се 1933.  настанили у кући породице Халас, у тадашњој Немачкој, данас Ћирпановој улици. Мирко је радио као заступник фирме чувеног трговца Јосипа Јулија Кона. Његов син Егон Штарк (1926–2007), рударски инжењер, пре Другог светског рата био је врло активан као члан јеврејске десничарске организације Бетар и као скојевац, због чега је новембра 1941. ухапшен, спроведен у злогласни мађарски затвор Чилаг и осуђен на четири године затвора. 

Чињеница да је провео три године у мађарском затвору врло вероватно га је спасила страдања у Новосадској рацији, као што је то био случај са његовим потоњим кумом, стогодишњим Павлом Катићем, професором Пољопривредног факултета у пензији, који је у оквиру пратећег програма изложбе о новосадским породицама, говорио о пријатељству двеју фамилија, студентским данима након рата и много чему још.

- Након ослобођења затвора Егон Штарк се прикључио совјетској војсци (1944–1946), потом је радио у Привредном савету Бориса Кидрича и у Управи изградње Новог Београда. После дипломирања радио је у рудницима Какањ и Бреза, да би од 1959. до пензионисања био на различитим руководећим местима у Нафтагасу у Новом Саду. Председник Јеврејске општине био је у периоду од 1978. до 1989. године. У браку са Славком рођеном Божанић, инжењером грађевинарства, добио је троје деце: Мирка (1953) и близанце Дијану и Златка (1961) - истиче Петковићева.

Исте године када и Егон - 1941, ухапшена је и његова рођена сестра Марта, али пошто је била пунолетна имала је другачији третман. Прошла је кроз неколико затвора, а последње место њеног заточеништва био логор Дахау у ком је и Павле Катић дочекао крај рата. Тамо је зарадила тифус, и игром судбине, успела да се „извуче“, али не и да преживи саобраћајну несрећу 1953. у Израелу у који је пет година раније отишла да живи. 

Породица Штарк је пуком срећом избегла смрт током Рације, али је 1944. одведена у логор, прво у Киштарчу, потом у Аушвиц, где се Мирку изгубио сваки траг, а Боришка је успела да се врати у Нови Сад, сачувавши драгоцено сведочанство на страшно страдање у виду дневника. 

- Наша породица је пре Другог светског рата била бројна, а из њега је изашла са дубоким ранама – прича Мирко Штарк, најстарији Егонов син, некадашњи професор на Академији уметности и доскорашњи председник Јеврејске општине у Новом Саду, где живи са породицом. – Прва особина моје породице јесте да не постоје два члана рођена у истом месту. Сваки и са бакине и са декине стране на свет је дошао негде другде, до Новог Сада, који је прекретница. Мислим да се наша породица двадесетих година прошлог века  дефинитивнио усидрила у Новом Саду, а томе је кумовала татина и тетка Мартина љубав према овом граду. 

Егон је рођен у Осијеку, али се као трогодишњак преселио са родитељима у Нови Сад где је провео кључне године. 

– Био је активан као и чика Павле у СКОЈ-у,  комунистичкој омладини тадашње Југославије и јеврејским организацијама – наводи Мирко Штарк. – Желели су да мењају свет набоље, али их рат у томе прекида. Обојица су била ухапшена. Тата је има 15,5 година. Причао је о потресним детаљима мучења којима су неки и подлегли. Тата је имао срећу да преживи ту тортуру и три године малолетничког затвора у Сегедину. Због приближавања фронта тај се затвор селио ка западу и трећи пут кад је премештен није било стражара, па су се затвореници нашли на слободи. По доласку Црвене армије, већина је отишла кућама, али је мој отац замољен да остане са руском војском јер је говорио српски, мађарски и немачки, а руски врло брзо савладао, да би им преводио. Пристао је на то и наредних годину и по провео као војник Црвене армије и преводилац . 

Егонов повратак у Нови Сад по завршетку рата, по причи његовог сина Мирка, није био ни мало једноставан. Кренуо је кући преко Будимпеште без икаквих докумената, а када је стигао у Суботицу где су га ухапсили јер није могао да докаже идентитет, чињеница да познаје Ђорђа Хајзлера, тамошњег функционера Озне, помогла му је да превазиђе новонастале проблеме. 

- Кад је стигао кући, бака се онесвестила. Сматрали су да је сигурно погинуо јер су се сви вратили одавно, а он се није јављао. Његова појава је била као долазак духа који хода. Настављена је епопеја са доказивањем идентитета, набављање докумената, уследио је наставак школовања и живота... 

За свог оца Мирко каже да је био комуниста у души и веровао да је то праведан систем. Десет месеци по Мирковом рођењу, Егон је дипломирао и одмах добио посао у Какњу, руднику мрког угља уз све погодности које место техничког директора носи са собом. После Какња прелази у Брезу, али све време је покушавао да се врати у Нови Сад и  то му полази за руком  1959. добивши посао у Нафтагасу, где му деца Дијана Радојковић и Мирко и данас живе.            

Зорица Милосављевић