„DNEVNIK“ DONOSI PRIČU O NAVIJAČKOJ TRADICIJI FUDBALSKOG KLUBA BAČKA: Kada je Đurđevo živelo kroz „Legionare“
Bačka iz Đurđeva trenutno se takmiči u Drugoj novosadskoj ligi, što je jedan od nižih rangova u srpskom fubalu.
Međutim, nije to Đurđevčane sprečilo da tokom prethodnih godina iznedre talente poput Nebojše Ružića i Jovana Vlalukina. Pored toga, kultura navijanja bogata je za razmere sela od oko 5.000 stanovnika, što je bilo intenzivirano najviše pre 15-ak godina, kada je Bačka vodila velike borbe sa najvećim rivalima za promociju u kvalitetnije nivoe takmičenja.
O tome je za „Dnevnik“ govorio nekadašnji golman Đurđevčana, Boris Marić, koji je bio svedok najkvalitetnijih navijanja grupe „Legionari“, kako su se zvale najvatrenije pristalice vojvođanskog kluba.
– Grupa je osnovana davne 2008. ili 2009. godine. Bio je to odgovor na rastuće navijačke lokalne grupice koje su nikle. Te godine tranzicije su bile plodonosne za grupe momaka koje su tražile neko utočište od besciljnog sedenja po parkovima i pijenja dvolitre piva. Nastala je kao grupa onih koji su bodrili tada najveće beogradske i novosadske klubove. Kopiralo se svašta, gledalo se svašta, tada je izlazio navijački časopis, koji je bio ozbiljnog kvaliteta, odatle su kopirane ideje i stvari – počeo je priču Marić za „Dnevnik“.
Sve je počelo od čoveka sa specifičnim nadimkom.
– Glavni ideolog i glava operacije je bio lik kog je šira đurđevačka javnost znala kao Smajli, on je bio glavni za smišljanje pesama, koreografija i imena kluba. Dok je stvarno akcijanje na “terenu“ vodio Deki. Grupa je osnovana u jednom od đurđevačkih parkova i dobila je čudan naziv za prilike bačke ravnice - “Legionari“.
I, malo po malo, grupa je postajala sve popularnija u selu. Od dece, do onih starijih, svi su disali Bačku. Vrlo brzo su utakmice u Đurđevu postale glavna atrakcija.
– Imali smo nekoliko baš dobrih navijanja. Vrhunac je bio protiv Sutjeske iz Bačkog Dobrog Polja, koji se odigrao na stadionu pored Štranda, na baraž utakmici za ulazak u viši rang. Sa druge strane, prvi i jedini veliki „rival“, navijači grupe “Blu tajgers“. Sa momcima su pokušani razni dogovori pre utakmice, bilo je pretnji, poziva na obračun pre meča. Početak je bio u Đurđevu, gde smo svi popisani pre ulaska u autobus, oduzeti su nam svi predmeti, ali ne lezi vraže, dobri, mladi umovi su dan pre sa sportskom opremom, preko jednog našeg sada već proslavljenog fudbalera na dan karantina prošvercovali pirotehniku. Bilo je spektakularno kada je cela tribina upalila baklje i dimnjake, i pored tri prstena provere. Draž svega toga je što su na tribini tada, kao i na terenu, svi postali ravnopravni i jednaki, palilo je i staro i mlado, svi su tada bili ludi i sve je zahvatio taj „plemen uniformisanosti”.
Selo je živelo kroz „Legionare“
Navijačka grupa Bačke ostala je duboko urezana u srca Đurđevčana.
– Sećam se da je selo živelo kroz glupiranje omladine, veliki đurđevački sponzori su nas hranili posle utakmice, klub je video lepu animaciju i pomogao u akcijama koreografije. Da, imali smo crveno-belu koreografiju. Vrhunac je bio kada smo zaustavili saobraćaj kroz selo i masovno u korteu krenuli iz centra ka stadionu. Bio je to omaž fudbalerima Bačke koji su u toku mađarske okupacije zbog pobede nad vojnicima terani da trče od centra i nazad od strane trenera. Sve je to bio samo još jedan glas đurđevačke omladine. Ostaće zabeleženo da je animirano celo selo i da su svi preko radnih dana pokušali da saznaju šta činimo i šta planiramo. Zaista smo se tada osećali kao bitan deo društva, što današnji klinci to nikada neće biti u masi.
Nije, međutim, celokupni ambijent ispratio i rezultat.
– Izgubili smo 1:0, gol nam je dao neki Mićo. Na golu je bio veliki, sada nažalost pokojni Dragiša Marić, koji će svojom odbranom penala u 95. minutu protiv Titela ući bar na kratko u srca celog sela.
Sa Žabljem, udaljenim samo nekoliko kilometara bilo je takođe posebnog doživljaja.
– Druga velika akcija je bila protiv tog arhineprijatelja. Meč na stadionu u Žablju je nalikovao na superligaški po svim parametrima – od terena do tribina. Prvi transparent su podigli navijači ŽSK, pisalo je “pet kilometara do civilizacije“, aludirajući na distancu Žabalj - Đurđevo. Mi smo saznali njihovu poruku pre meča, pa smo podigli natpis sa velikom slovima “CIVILIZACIJA“.
Zlatno doba „Legionara“ vrlo dobro se pamti. Pojedini kvalitetni rezultati uticali su na pozitivno raspoloženje, što je dovelo i do kreativnih ideja.
– Protiv Sokola iz Gajdobre ušli smo u viši rang i vraćajući se sa te utakmice, drugi veliki ideolog i pokretač provokativnih akcija, „Baba“, smislio je pesmicu koju smo pevali kroz ceo Žabalj: “Ale, Ale oooo, ponovo u Vilovo“. Vozač autobusa je otvorio vrata, pedeset ljudi od sedam do Ivana Džimija koji je tada imao 130 godina je pevalo pesmu i lupalo na prozor, svi koji su čuli su divljali napolju, neverovatne scene. Smeha do suza. Posle su zvali Džimija da zakažu prijateljsku utakmicu, on je odgovorio da ne igra sa klubovima iz nižeg ranga. Što se tiče Žablja, sve račune koje smo pobacali na teren, skupili su ispod naše tribine i zapalili. Tada je ustao naš tadašnji predsednik i svojim stasom i glasom u dve reči 'zamolio da se smire'. Svi su se smirili. Bilo je teško protiv Titela, gde su nas gađali kamenjem u više navrata i sprovodile marice. Jedno opšte ludilo. Imali smo pokušaj pravljenja i puštanja u promet pirotehničkih naprava koji se završio neslavno, Smajli je tvrdio da je to bio neki ekvivalent C4 plastičnom eksplozivu koji samo dimi, dok smo svi tvrdili da je to bio kretoš. Bio je kretoš.
O odnosu sa drugim navijačkim grupama
Boris Marić dotakao se i još nekih zanimljivih detalja „Legionara“.
– Jedini veći incident u koji su se uključili organi reda bio je na meču protiv Titela ili Vilova, ne mogu da se setim. Neko je od lokalnih zafrkanata pustio biber sprej unutar svlačionice, dok su drugi u koordinisanoj akciji zaključali svlačionicu, koju je posle pet minuta haosa otključala Lela, gde su goli fudbaleri počeli da izlaze napolje. Tada nas je policija startovala i neke su odveli u stanicu.
Slavni dani „Legionara“ sada su prošlost i sećanje. Mlađe generacije nisu bile toliko angažovane.
– Grupa nije aktivna, mada se pre godinu-dve na utakmici Bačke iz Đurđeva sa čuvene druge strane, pojavila grupa omladinaca sa transparentima i pokušaju oživljavanja starog duha. Grupa se raspala zbog odrastanja, školovanja i prelaska na rad u inostranstvo – zaključio je Boris Marić.
Sećanje na pesmu Radeta Ruse
Još jedna u nizu anegdota tiče se i kreativne pesme koju su „Legionari“ koristili.
– Osmislio ju je Rade Rusa kada ga je deportovala švedska policija i to na beogradski aerodrom, kad ga niko nije sačekao. Tad je samo kratko rekao, kao naši stari: 'What the fuck is this?" To smo pevali – What the fuck is this - this is what the fuck - obično kada smo gubili.