„ДНЕВНИК“ ДОНОСИ ПРИЧУ О НАВИЈАЧКОЈ ТРАДИЦИЈИ ФУДБАЛСКОГ КЛУБА БАЧКА: Када је Ђурђево живело кроз „Легионаре“

Међутим, није то Ђурђевчане спречило да током претходних година изнедре таленте попут Небојше Ружића и Јована Влалукина. Поред тога, култура навијања богата је за размере села од око 5.000 становника, што је било интензивирано највише пре 15-ак година, када је Бачка водила велике борбе са највећим ривалима за промоцију у квалитетније нивое такмичења. 

О томе је за „Дневник“ говорио некадашњи голман Ђурђевчана, Борис Марић, који је био сведок најквалитетнијих навијања групе „Легионари“, како су се звале најватреније присталице војвођанског клуба.

– Група је основана давне 2008. или 2009. године. Био је то одговор на растуће навијачке локалне групице које су никле. Те године транзиције су биле плодоносне за групе момака које су тражиле неко уточиште од бесциљног седења по парковима и пијења дволитре пива. Настала је као група оних који су бодрили тада највеће београдске и новосадске клубове. Копирало се свашта, гледало се свашта, тада је излазио навијачки часопис, који је био озбиљног квалитета, одатле су копиране идеје и ствари – почео је причу Марић за „Дневник“.

Све је почело од човека са специфичним надимком. 

– Главни идеолог и глава операције је био лик ког је шира ђурђевачка јавност знала као Смајли, он је био главни за смишљање песама, кореографија и имена клуба. Док је стварно акцијање на “терену“ водио Деки. Група је основана у једном од ђурђевачких паркова и добила је чудан назив за прилике бачке равнице - “Легионари“. 

И, мало по мало, група је постајала све популарнија у селу. Од деце, до оних старијих, сви су дисали Бачку. Врло брзо су утакмице у Ђурђеву постале главна атракција.

– Имали смо неколико баш добрих навијања. Врхунац је био против Сутјеске из Бачког Доброг Поља, који се одиграо на стадиону поред Штранда, на бараж утакмици за улазак у виши ранг. Са друге стране, први и једини велики „ривал“, навијачи групе “Блу тајгерс“. Са момцима су покушани разни договори пре утакмице, било је претњи, позива на обрачун пре меча. Почетак је био у Ђурђеву, где смо сви пописани пре уласка у аутобус, одузети су нам сви предмети, али не лези враже, добри, млади умови су дан пре са спортском опремом, преко једног нашег сада већ прослављеног фудбалера на дан карантина прошверцовали пиротехнику. Било је спектакуларно када је цела трибина упалила бакље и димњаке, и поред три прстена провере. Драж свега тога је што су на трибини тада, као и на терену, сви постали равноправни и једнаки, палило је и старо и младо, сви су тада били луди и све је захватио тај „племен униформисаности”.

Није, међутим, целокупни амбијент испратио и резултат.

– Изгубили смо 1:0, гол нам је дао неки Мићо. На голу је био велики, сада нажалост покојни Драгиша Марић, који ће својом одбраном пенала у 95. минуту против Титела ући бар на кратко у срца целог села.

Са Жабљем, удаљеним само неколико километара било је такође посебног доживљаја.

– Друга велика акција је била против тог архинепријатеља. Меч на стадиону у Жабљу је наликовао на суперлигашки по свим параметрима – од терена до трибина. Први транспарент су подигли навијачи ЖСК, писало је “пет километара до цивилизације“, алудирајући на дистанцу Жабаљ - Ђурђево. Ми смо сазнали њихову поруку пре меча, па смо подигли натпис са великом словима “ЦИВИЛИЗАЦИЈА“. 

Златно доба „Легионара“ врло добро се памти. Поједини квалитетни резултати утицали су на позитивно расположење, што је довело и до креативних идеја.

– Против Сокола из Гајдобре ушли смо у виши ранг и враћајући се са те утакмице, други велики идеолог и покретач провокативних акција, „Баба“, смислио је песмицу коју смо певали кроз цео Жабаљ: “Але, Але оооо, поново у Вилово“. Возач аутобуса је отворио врата, педесет људи од седам до Ивана Џимија који је тада имао 130 година је певало песму и лупало на прозор, сви који су чули су дивљали напољу, невероватне сцене. Смеха до суза. После су звали Џимија да закажу пријатељску утакмицу, он је одговорио да не игра са клубовима из нижег ранга. Што се тиче Жабља, све рачуне које смо побацали на терен, скупили су испод наше трибине и запалили. Тада је устао наш тадашњи председник и својим стасом и гласом у две речи 'замолио да се смире'. Сви су се смирили. Било је тешко против Титела, где су нас гађали камењем у више наврата и спроводиле марице. Једно опште лудило. Имали смо покушај прављења и пуштања у промет пиротехничких направа који се завршио неславно, Смајли је тврдио да је то био неки еквивалент Ц4 пластичном експлозиву који само дими, док смо сви тврдили да је то био кретош. Био је кретош.

Славни дани „Легионара“ сада су прошлост и сећање. Млађе генерације нису биле толико ангажоване. 

– Група није активна, мада се пре годину-две на утакмици Бачке из Ђурђева са чувене друге стране, појавила група омладинаца са транспарентима и покушају оживљавања старог духа. Група се распала због одрастања, школовања и преласка на рад у иностранство – закључио је Борис Марић.