DUGOVI NE SMEJU DA NESTANU PROMENOM TABLE NA STADIONU Fudbal bez prečica

Ne može se naslediti ime, tradicija, boje dresa i mesto u takmičenju, a istovremeno zaboraviti ono što je ostalo iza prethodnog sistema. Upravo zato izmene Disciplinskog pravilnika Fudbalskog saveza Srbije, kojima je uveden institut sportskog sledbenika, predstavljaju važnu poruku da srpski fudbal pokušava da napravi jasniju granicu između promene forme i bežanja od odgovornosti.

Igrači, treneri, zaposleni i poverioci deo su istorije kluba koju nijedna administrativna promena ne može izbrisati

Ovaj potez nije usmeren protiv klubova, niti predstavlja unapred donetu presudu bilo kome. Njegova suština je jednostavna: sportska prava i sportske obaveze više ne mogu da se posmatraju kao dve potpuno odvojene stvari.

Godinama se u srpskom sportu ponavlja isto pitanje. Šta se događa kada klub promeni pravnu formu, kada se osnuje novo pravno lice, kada se uz ime doda broj ili novi naziv, a ostanu isti stadion, iste boje, isti navijači i ista sportska priča?

Gde prestaje formalni kontinuitet, a gde počinje stvarni? I još važnije, šta je sa onima koji su svoje obaveze ispunili? Sa igračima koji su nosili taj dres, trenerima koji su stvarali rezultate, zaposlenima koji su čekali zarade i poveriocima koji su ostali bez svojih potraživanja?

Fudbalski savez Srbije pokušao je da na ova pitanja odgovori uvođenjem instituta sportskog sledbenika. Ne tako što će unapred nekoga proglasiti odgovornim, već tako što će omogućiti da se u svakom slučaju sagleda celina. Da se ne gleda samo ono što piše u registru, već i ono što se vidi na terenu i oko njega.

Jer klub nije samo matični broj. Klub nije samo nova tabla na ulazu u stadion. Klub su istorija, ljudi, navijači, trofeji, tradicija i sve ono što je stvarano godinama. Ako se preuzimaju simboli i sportski identitet, onda je prirodno da se, kada za to postoje uslovi, postavi i pitanje odgovornosti.

Novi naziv ili novo pravno lice mogu promeniti način poslovanja, ali ne i pitanje sportskog kontinuiteta

U suprotnom, kontinuitet bi postao stvar izbora. Uzelo bi se ono što donosi korist, a ostavilo ono što predstavlja teret. A takav princip ne može da bude temelj zdravog sportskog sistema.

U srpskom fudbalu bilo je mnogo primera promena imena, pravnih formi i dodavanja oznaka uz naziv kluba. Nekada su takvi potezi bili nužni zbog opstanka, nekada zbog administrativnih razloga, a nekada su predstavljali pokušaj da se napravi novi početak. Ali svaki novi početak mora imati i jasnu granicu, ne može se budućnost graditi tako što se prošlost jednostavno izbriše.

Nije problem promeniti naziv. Nije problem pronaći način da klub nastavi da živi. Problem nastaje onda kada se traži pravo na nasledstvo, a odbija se svaka pomisao na nasledstvo obaveza. Zato je najvažnija poruka novih pravila upravo u tome što podseća da klub nije samo ono što piše na semaforu i u registru. Klub je i ono što ostaje iza njega.

Naravno, nijedan pravilnik sam po sebi neće rešiti sve probleme srpskog fudbala. Pravila vrede samo onoliko koliko se primenjuju. Jednako prema svima, bez izuzetaka i bez različitih aršina za različite sredine.

Ali princip je postavljen. A princip glasi: sportski identitet ne može da se nasleđuje selektivno. Jer nije moguće jednog dana reći: „To je isti klub kada treba uzeti tradiciju, mesto i navijače“, a drugog dana: „To je novi klub kada treba preuzeti odgovornost.“

Fudbal bez odgovornosti postaje samo promena imena na vratima. A pravi kontinuitet nije ono što ostane napisano na tabli stadiona. Pravi kontinuitet je ono što se duguje svima koji su taj klub stvarali.

Jovo Galić