ДУГОВИ НЕ СМЕЈУ ДА НЕСТАНУ ПРОМЕНОМ ТАБЛЕ НА СТАДИОНУ Фудбал без пречица

Не може се наследити име, традиција, боје дреса и место у такмичењу, а истовремено заборавити оно што је остало иза претходног система. Управо зато измене Дисциплинског правилника Фудбалског савеза Србије, којима је уведен институт спортског следбеника, представљају важну поруку да српски фудбал покушава да направи јаснију границу између промене форме и бежања од одговорности.

Играчи, тренери, запослени и повериоци део су историје клуба коју ниједна административна промена не може избрисати

Овај потез није усмерен против клубова, нити представља унапред донету пресуду било коме. Његова суштина је једноставна: спортска права и спортске обавезе више не могу да се посматрају као две потпуно одвојене ствари.

Годинама се у српском спорту понавља исто питање. Шта се догађа када клуб промени правну форму, када се оснује ново правно лице, када се уз име дода број или нови назив, а остану исти стадион, исте боје, исти навијачи и иста спортска прича?

Где престаје формални континуитет, а где почиње стварни? И још важније, шта је са онима који су своје обавезе испунили? Са играчима који су носили тај дрес, тренерима који су стварали резултате, запосленима који су чекали зараде и повериоцима који су остали без својих потраживања?

Фудбалски савез Србије покушао је да на ова питања одговори увођењем института спортског следбеника. Не тако што ће унапред некога прогласити одговорним, већ тако што ће омогућити да се у сваком случају сагледа целина. Да се не гледа само оно што пише у регистру, већ и оно што се види на терену и око њега.

Јер клуб није само матични број. Клуб није само нова табла на улазу у стадион. Клуб су историја, људи, навијачи, трофеји, традиција и све оно што је стварано годинама. Ако се преузимају симболи и спортски идентитет, онда је природно да се, када за то постоје услови, постави и питање одговорности.

Нови назив или ново правно лице могу променити начин пословања, али не и питање спортског континуитета

У супротном, континуитет би постао ствар избора. Узело би се оно што доноси корист, а оставило оно што представља терет. А такав принцип не може да буде темељ здравог спортског система.

У српском фудбалу било је много примера промена имена, правних форми и додавања ознака уз назив клуба. Некада су такви потези били нужни због опстанка, некада због административних разлога, а некада су представљали покушај да се направи нови почетак. Али сваки нови почетак мора имати и јасну границу, не може се будућност градити тако што се прошлост једноставно избрише.

Није проблем променити назив. Није проблем пронаћи начин да клуб настави да живи. Проблем настаје онда када се тражи право на наследство, а одбија се свака помисао на наследство обавеза. Зато је најважнија порука нових правила управо у томе што подсећа да клуб није само оно што пише на семафору и у регистру. Клуб је и оно што остаје иза њега.

Наравно, ниједан правилник сам по себи неће решити све проблеме српског фудбала. Правила вреде само онолико колико се примењују. Једнако према свима, без изузетака и без различитих аршина за различите средине.

Али принцип је постављен. А принцип гласи: спортски идентитет не може да се наслеђује селективно. Јер није могуће једног дана рећи: „То је исти клуб када треба узети традицију, место и навијаче“, а другог дана: „То је нови клуб када треба преузети одговорност.“

Фудбал без одговорности постаје само промена имена на вратима. А прави континуитет није оно што остане написано на табли стадиона. Прави континуитет је оно што се дугује свима који су тај клуб стварали.

Јово Галић