(NE)ZABORAVLJENI: MILORAD KOSANOVIĆ, PROSLAVLJENO FUDBALSKO IME Život bez fudbalskih kompromisa; Od beka do selektora, od mračnog Malmea do počasnog državljanina Kine

Pre Drugog svetskog rata, veliku većinu življa tamo su činili Nemci, bilo je, dakle, to švapsko selo, a kada je stiglo oslobođenje, oni su pobegli u maticu, a u selo su stigli kolonisti. Roditelji Kosanovićevi došli su iz čisto partizanskog sela Ivanci, takođe u Sremu, koje je 1943. godine okupator potpuno uništio, a stanovništvo se spasilo selidbom u Šidske Banovce, Tovarnik i Ilaču.

- Pošto su muškarci otišli u partizane, Nemci su hapsili žene s namerom da ih streljaju, ali ih je jedan, zamislite, upravo Nemac, pustio da pobegnu kroz kukuruze – prisetio se priče iz detinjstva dobro znani Kosan. 

„U toj šampionskoj sezoni  naš stadion je redovno  bio pun, a Novi Sad je disao u ritmu Vojvodine” 

– Inače, moji su u ove krajeve došli posle Prvog svetskog rata sa Plitvica, iz Like. Moj pradeda je, što je interesantno, kao dobrovoljac stigao iz Čikaga i borio se u Velikom ratu, a kada je on okončan, Kralj mu je dao zemlju u Ivancima. Eto, poreklom sam Ličanin, a ustvari sam Sremac.

Mišu Kosanovića sport je, kako sam kaže, oduvek privlačio.

- Imali smo u selu, iza škole, u centru, rukometno igralište, pa smo se tu skupljali i igrali fudbal. Bio sam bolji od vršnjaka u toj igri, što su i oni vikali, pa sam rešio da počnem da ozbiljnije igram. Bio sam odličan đak, nisam imao problema s roditeljima po tom pitanju, a, istinu za volju, nikada nisam mislio o tome da ostavim školu zbog fudbala. I tata i mama dolazili su na utakmice koje sam igrao, posebno onda kada smo se preselili u Vukovar i kada sam igrao za Borovo. Već kada sam bio u pionirima, zapazili su me fudbalski ljudi, a tamo je svake godine bio jak i kvalitetan pionirski turnir, na kojem sam dva puta igrao. Sećam se, dolazio je i Miljan Miljanić i sve nas gledao, a ja sam igrao za reprezentaciju Hrvatske. Sa 18 godina počeo sam da nastupam za prvi tim Borova, a tada je Stanislav Karasi bio u tom klubu, kao pozajmljeni igrač Crvene zvezde. Kada mu je pozajmica istekla, dao mi je svoje kopačke, nosili smo isti broj... Tako je to išlo.

Posle odlaska na more, gde je upoznao jednu devojku iz Švedske, nedugo potom ona je došla po njega da se i on preseli u Malme.

- Pobegao sam s njom tada. Za šest meseci završio sam brzi kurs švedskog jezika i upisao ekonomiju. Posle tri godine, došli smo u Vukovar na odmor, kod mojih mame i tate. Iskreno, u Malmeu mi je dosadilo, nema tamo sunca, stalno oblaci i kiša, a mrak brzo pada... Otac je tada već bio direktor Vukovarske banke i bio je u kontaktu s ljudima iz zrenjaninskog Proletera, koji je tada igrao u Prvoj ligi i ja - ostanem u zemlji. Švedska viza mi je ubrzo isticala, ali nisam više želeo da se vratim tamo. Tamo ima hiljade lepih stvari, ali je klima loša, severnjačka, s mnogo mraka, vetra i kiše.

Posle godinu dana, Kosanović je dres Proletera zamenio onim Vojvodine.

- Do dolaska u Novi Sad, bio sam vezni igrač. Međutim, u Vojvodini se povredio levi bek Mokuš, a, pošto sam levak, veliki Toza Veselinović, koji je tada bi trener crveno-belih, rekao mi je: „Možeš ti to“ i tako sam postao bek. Odigrao sam za Vošu 125 utakmica, u periodu između 1975. i 1980. godine. Posle odsluženja vojske, prešao sam u RFK Novi Sad, gde sam počeo da se bavim i trenerskim poslom. Ubrzo je usledio i povratak u Vojvodinu, na poziv Petra Palkovljevića Pinkija, tadašnjeg predsednika kluba, u kojem sam se zaposlio kao generalni sekretar. Tako je počeo moj drugi deo fudbalske karijere.

Korak po korak, novosadski klub je polako rastao, iako je jednu sezonu proveo čak i u Drugoj saveznoj ligi.

- Sećam se, bili smo na nekoj turneji po Italiji, kada me je Pinki pozvao da idem s njim, kako bi deci, kao, kupio majice. Kada smo ostali sami, pitao me je: „Daj ti meni reci šta da radimo s klubom?“. Odgovorio sam mu: „Kako to mislite, čika Pero?“. Obrazložio je svoje pitanje konstatcijom da ono što smo imali ništa nije valjalo, da svako igra za sebe, da se prodaju utakmice... Složio sam se s njim da sve treba da se promeni i na sebe preuzeo obavezu da pogledam sve što od igrača ima u Novom Sadu, severnoj Srbiji i u delu BiH. Tako sam krenuo u stvaranje druge šampionske generacije... Sinišu Mihajlovića sam pronašao u Borovu, Marasa, Milovca, Jokanovića sam doveo iz Novog Sada, Tanjga je stigao iz Vinkovaca, Vujačić iz treće nemačke lige, pa Vorkapić, Šestić je došao godinu dana ranije... Nedostajao nam je trener, jer uprava nije više želela da to bude Ivica Brzić.

Na veliko iznenađenje, Kosanović je čelnim ljudima kluba ponudio rešenje u vidu Ljupka Petrovića.

- Znam Ljupka još dok je bio igrač Osijeka. Sreli smo se na Detelinari i sinulo mi je. Bio je najbolji igrač Druge lige – Zapad, dobar je čovek, a bio je trener Dinama iz Vinkovaca i Spartaka. Pinki je pitao“ „Ko ti je to?“, a ja sam mu obrazložio. „Ako ti misliš da je on pravi, drži to, a ja ću da držim grad“. Imao je Pinki ogromno poverenje u mene, da ne poveruješ. Postavio me je već bio i za direktora, iako sam bio mlad, 36 godina.

Veliki, istorijski rezultat je uzbrzo stigao: Vojvodina je, 1989. godine, osvojila drugu titulu prvaka Jugoslavije, 23 leta posle prvog slavlja.

- U toj sezoni, naš stadion je redovno bio pun, a Novi Sad je prosto disao u ritmu Vojvodine. Nažalost, počela je uprava da se menja, nisu mi se mnoge stvari sviđale i 1990. godine napustio sam crveno-bele. Međutim, leta 1992, na moru, u Tivtu, sreo sam Milutina Popivodu, koji je postao predsednik Vojvodine i ponudio mi da se vratim u klub, ali tada kao trener. U tom mandatu, na polusezoni smo bili prvaci, a onda mi je, bila je zima, prišao jedan policajac koji je stalno bio s nama i rekao mi: „Ajde da se kladimo da nećeš biti prvi“. Nisam dao na sebe, ni na igrače, bio sam siguran da treća titula stiže u Novi Sad. Kako je prvenstvo nastavljeno, Zvezda i Partizan počeli su da nam se približavaju i, osam kola pre kraja, negde u pet ujutro, dok smo bili u karantinu na Tvrđavi, pozvao me je Milan Todorović i rekao mi da su pojedini čelnici mog kluba dali duplu premiju Borcu iz Čačka da ne dozvoli Vojvodini da pobedi. I, da skratim, nismo osvojili titulu...

Kosanović je napustio Vošu, a Miljanić je došao po njega i novo uhlebljenje bilo mu je mesto selektora reprezentacije Malte. Ipak, najveće trenerske uspehe imao je Miša u periodu dok je radio u Kini. Tri puta uzastopno bio je, sa ekipom Dalijena, prvak ove velike zemlje (2000, 2001 i 2002.), osvojio je dva Superkupa (2000. i 2002.) i jedan kineski FA kup (2001.). Pored toga, igrao je s tim timom u finalu aizijskog Kupa pobednika kupova (2001.) i polufinalu azijske Lige šampiona (2002. godine).

- Tamo sam imao najveće uspehe jer sam u toj zemlji najduže i radio. Moj san je bio da odem da radim negde na zapad, u Španiju ili Italiju, ali su onda počela loša dešavanja po našu zemlju i naši treneri više nisu bili na ceni. Između Malte i Kine, radio sam u Crvenoj zvezdi, na poziv Vladimira Cvetkovića, ali nismo bili šampioni, već je sve uzeo Obilić. Sa Beograđanima sam bio u Kini i tamo sam igrao protiv Šangaja i Dalijena. Prvi tim me je želeo na trenerskoj klupi, ali sam odmah video da je Dalijen mnogo organizovaniji i jači klub. Tražio sam ugovor na tri godine i da mi dođu žena i deca i to se ljudima iz Šangaja nije dopalo, ali sam se već sve dogovorio s Dalijenom i priča je krenula u zaista lepom smeru. Ubacio sam u ekipu dosta njihove dece, iz Crvene zvezde sam doveo Miodraga Pantelića i Srđana Bajčetića.

U Kini je Kosan ostavio izuzetno dubok trag.

- U centru Dalijena, na spomeniku, upisana su, uz ostala, imena jednog Nemca, Čeha i moje. Dobio sam i počasno državljanstvo Kine, pa je u jednom kafiću urađen mural s mojim i likovima nekolicine igrača Dalijena i to preko čitavog zida. Umeli su Kinezi da se revanširaju za sve ono što sam im doneo. Dobio sam i ugovor na šest godina, po kom bih dve godine bio u klubu, dve godine selektor u mladoj, a završne dve i u seniorskoj reprezentaciji Kine. Međutim, bilo je to puno, pobegao sam nazad u Srbiju – dodao je Milorad Kosanović, koji je, 2004. godine bio i selektor mlade reprezentacije SCG.