(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: МИЛОРАД КОСАНОВИЋ, ПРОСЛАВЉЕНО ФУДБАЛСКО ИМЕ Живот без фудбалских компромиса; Од бека до селектора, од мрачног Малмеа до почасног држављанина Кине

Пре Другог светског рата, велику већину живља тамо су чинили Немци, било је, дакле, то швапско село, а када је стигло ослобођење, они су побегли у матицу, а у село су стигли колонисти. Родитељи Косановићеви дошли су из чисто партизанског села Иванци, такође у Срему, које је 1943. године окупатор потпуно уништио, а становништво се спасило селидбом у Шидске Бановце, Товарник и Илачу.

- Пошто су мушкарци отишли у партизане, Немци су хапсили жене с намером да их стрељају, али их је један, замислите, управо Немац, пустио да побегну кроз кукурузе – присетио се приче из детињства добро знани Косан. 

„У тој шампиoнској сезони  наш стадион је редовно  био пун, а Нови Сад је дисао у ритму Војводине” 

– Иначе, моји су у ове крајеве дошли после Првог светског рата са Плитвица, из Лике. Мој прадеда је, што је интересантно, као добровољац стигао из Чикага и борио се у Великом рату, а када је он окончан, Краљ му је дао земљу у Иванцима. Ето, пореклом сам Личанин, а уствари сам Сремац.

Мишу Косановића спорт је, како сам каже, одувек привлачио.

- Имали смо у селу, иза школе, у центру, рукометно игралиште, па смо се ту скупљали и играли фудбал. Био сам бољи од вршњака у тој игри, што су и они викали, па сам решио да почнем да озбиљније играм. Био сам одличан ђак, нисам имао проблема с родитељима по том питању, а, истину за вољу, никада нисам мислио о томе да оставим школу због фудбала. И тата и мама долазили су на утакмице које сам играо, посебно онда када смо се преселили у Вуковар и када сам играо за Борово. Већ када сам био у пионирима, запазили су ме фудбалски људи, а тамо је сваке године био јак и квалитетан пионирски турнир, на којем сам два пута играо. Сећам се, долазио је и Миљан Миљанић и све нас гледао, а ја сам играо за репрезентацију Хрватске. Са 18 година почео сам да наступам за први тим Борова, а тада је Станислав Караси био у том клубу, као позајмљени играч Црвене звезде. Када му је позајмица истекла, дао ми је своје копачке, носили смо исти број... Тако је то ишло.

После одласка на море, где је упознао једну девојку из Шведске, недуго потом она је дошла по њега да се и он пресели у Малме.

- Побегао сам с њом тада. За шест месеци завршио сам брзи курс шведског језика и уписао економију. После три године, дошли смо у Вуковар на одмор, код мојих маме и тате. Искрено, у Малмеу ми је досадило, нема тамо сунца, стално облаци и киша, а мрак брзо пада... Отац је тада већ био директор Вуковарске банке и био је у контакту с људима из зрењанинског Пролетера, који је тада играо у Првој лиги и ја - останем у земљи. Шведска виза ми је убрзо истицала, али нисам више желео да се вратим тамо. Тамо има хиљаде лепих ствари, али је клима лоша, северњачка, с много мрака, ветра и кише.

После годину дана, Косановић је дрес Пролетера заменио оним Војводине.

- До доласка у Нови Сад, био сам везни играч. Међутим, у Војводини се повредио леви бек Мокуш, а, пошто сам левак, велики Тоза Веселиновић, који је тада би тренер црвено-белих, рекао ми је: „Можеш ти то“ и тако сам постао бек. Одиграо сам за Вошу 125 утакмица, у периоду између 1975. и 1980. године. После одслужења војске, прешао сам у РФК Нови Сад, где сам почео да се бавим и тренерским послом. Убрзо је уследио и повратак у Војводину, на позив Петра Палковљевића Пинкија, тадашњег председника клуба, у којем сам се запослио као генерални секретар. Тако је почео мој други део фудбалске каријере.

Корак по корак, новосадски клуб је полако растао, иако је једну сезону провео чак и у Другој савезној лиги.

- Сећам се, били смо на некој турнеји по Италији, када ме је Пинки позвао да идем с њим, како би деци, као, купио мајице. Када смо остали сами, питао ме је: „Дај ти мени реци шта да радимо с клубом?“. Одговорио сам му: „Како то мислите, чика Перо?“. Образложио је своје питање констатцијом да оно што смо имали ништа није ваљало, да свако игра за себе, да се продају утакмице... Сложио сам се с њим да све треба да се промени и на себе преузео обавезу да погледам све што од играча има у Новом Саду, северној Србији и у делу БиХ. Тако сам кренуо у стварање друге шампионске генерације... Синишу Михајловића сам пронашао у Борову, Мараса, Миловца, Јокановића сам довео из Новог Сада, Тањга је стигао из Винковаца, Вујачић из треће немачке лиге, па Воркапић, Шестић је дошао годину дана раније... Недостајао нам је тренер, јер управа није више желела да то буде Ивица Брзић.

На велико изненађење, Косановић је челним људима клуба понудио решење у виду Љупка Петровића.

- Знам Љупка још док је био играч Осијека. Срели смо се на Детелинари и синуло ми је. Био је најбољи играч Друге лиге – Запад, добар је човек, а био је тренер Динама из Винковаца и Спартака. Пинки је питао“ „Ко ти је то?“, а ја сам му образложио. „Ако ти мислиш да је он прави, држи то, а ја ћу да држим град“. Имао је Пинки огромно поверење у мене, да не поверујеш. Поставио ме је већ био и за директора, иако сам био млад, 36 година.

Велики, историјски резултат је узбрзо стигао: Војводина је, 1989. године, освојила другу титулу првака Југославије, 23 лета после првог славља.

- У тој сезони, наш стадион је редовно био пун, а Нови Сад је просто дисао у ритму Војводине. Нажалост, почела је управа да се мења, нису ми се многе ствари свиђале и 1990. године напустио сам црвено-беле. Међутим, лета 1992, на мору, у Тивту, срео сам Милутина Попиводу, који је постао председник Војводине и понудио ми да се вратим у клуб, али тада као тренер. У том мандату, на полусезони смо били прваци, а онда ми је, била је зима, пришао један полицајац који је стално био с нама и рекао ми: „Ајде да се кладимо да нећеш бити први“. Нисам дао на себе, ни на играче, био сам сигуран да трећа титула стиже у Нови Сад. Како је првенство настављено, Звезда и Партизан почели су да нам се приближавају и, осам кола пре краја, негде у пет ујутро, док смо били у карантину на Тврђави, позвао ме је Милан Тодоровић и рекао ми да су поједини челници мог клуба дали дуплу премију Борцу из Чачка да не дозволи Војводини да победи. И, да скратим, нисмо освојили титулу...

Косановић је напустио Вошу, а Миљанић је дошао по њега и ново ухлебљење било му је место селектора репрезентације Малте. Ипак, највеће тренерске успехе имао је Миша у периоду док је радио у Кини. Три пута узастопно био је, са екипом Далијена, првак ове велике земље (2000, 2001 и 2002.), освојио је два Суперкупа (2000. и 2002.) и један кинески ФА куп (2001.). Поред тога, играо је с тим тимом у финалу аизијског Купа победника купова (2001.) и полуфиналу азијске Лиге шампиона (2002. године).

- Тамо сам имао највеће успехе јер сам у тој земљи најдуже и радио. Мој сан је био да одем да радим негде на запад, у Шпанију или Италију, али су онда почела лоша дешавања по нашу земљу и наши тренери више нису били на цени. Између Малте и Кине, радио сам у Црвеној звезди, на позив Владимира Цветковића, али нисмо били шампиони, већ је све узео Обилић. Са Београђанима сам био у Кини и тамо сам играо против Шангаја и Далијена. Први тим ме је желео на тренерској клупи, али сам одмах видео да је Далијен много организованији и јачи клуб. Тражио сам уговор на три године и да ми дођу жена и деца и то се људима из Шангаја није допало, али сам се већ све договорио с Далијеном и прича је кренула у заиста лепом смеру. Убацио сам у екипу доста њихове деце, из Црвене звезде сам довео Миодрага Пантелића и Срђана Бајчетића.

У Кини је Косан оставио изузетно дубок траг.

- У центру Далијена, на споменику, уписана су, уз остала, имена једног Немца, Чеха и моје. Добио сам и почасно држављанство Кине, па је у једном кафићу урађен мурал с мојим и ликовима неколицине играча Далијена и то преко читавог зида. Умели су Кинези да се реванширају за све оно што сам им донео. Добио сам и уговор на шест година, по ком бих две године био у клубу, две године селектор у младој, а завршне две и у сениорској репрезентацији Кине. Међутим, било је то пуно, побегао сам назад у Србију – додао је Милорад Косановић, који је, 2004. године био и селектор младе репрезентације СЦГ.