(NE)ZABORAVLJENI: SLOBODAN BOBE PAVKOVIĆ, NEKADAŠNJI FUDBALSKI MAJSTOR I ZALJUBLJENIK U MUZIKU Jedna lepa priča iz "sremačkog trougla"

Napisati priču o i sa Slobodanom Bobetom Pavkovićem, nekadašnjim majstorom fudbala, ali i gitare, potpisniku ovih redova donekle predstavlja zadovoljstvo i inspiraciju. Odnekle, ipak, to je ozbiljan i zahtevan izazov, jer je ovaj 69-godišnjak iza sebe ostavio veoma zanimljiv životni i profesionalni put, u kojem su se, do jednog trenutka, te dve njegove ljubavi međusobno preplitale.

No, ajmo redom: ljubitelji sporta, posebno navijači Vojvodine, posle i Partizana, Bobeta su zapamtili kao izuzetno talentovanog fudbalera. Prošao je sve mlađe kategorije Stare dame, debitovao, posle i standardno igrao u njenom dresu, što ga je, 1979. godine, odvelo u Partizan. U finišu ere profesionalnog igranja obreo se u Švedskoj, da bi onda veliku emociju koju je osećao, a oseća je, boga mi, i danas, prema tom sportu, nastavio kao trener, tehnički direktor i čovek koji se posvetio "najvažnijoj sporednoj stvari na svetu" kao - nauci. Međutim, muzika je bila i jeste ona "kvaka" koja ga je, na neki način, u sve to uvela.

Dobri timovi u decenijama
Osvrnuo se naš sagovornik na rezultate Vojvodine u periodu kada je on bio momčić i kada je, kasnije igrao za njen prvi tim.

Imali su crveno-beli dobre ekipe tokom svake decenije. Primera radi, kod Vujadina Boškova tokom šezdesetih, Vojvodina je bila prvak države. Pantelić je bio golman i kada imaš takvog čuvara mreže, svetsku klasu, sve je moguće. U timu su bili sve ljudi iz našeg, ravničarskog podneblja, poput Rajka Aleksića, Ivice Brzića, Silvestera Takača, Mike Radosava iz Zrenjanina, Pavlića iz Inđije, Trivića iz Mitrovice, Novosađanina Vase Pušibrka... Bili su dobri kao grupa, sa sličnim načinom razmišljanja i emocija. Tako je bilo i sedamdesetih, kada sam, kod Toze Veselinovića, ušao u prvi tim. Na golu je bio Svilar, bekovski par činili su Vujkov i Mokuš, Trifunović je došao s Kosova, Martin Novoselac iz Hrvatske, ali su u ekipi bili Vasa Rutonjski, Pera Nikezić, Zvonko Ivezić, Lacika Lernic, pa Ličinar i ponovo je u timu bilo najviše Novosađana ili Vojvođana, što je važno kada se pravi funkcionalna grupa, koja treba da radi zajedničkom snagom.

-Prvih 12 godina života, proveo sam na Telepu, u Novom Sadu, gde sam i rođen 1955. godine - počeo je besedu popularni Bobe. - Usledila je, 1967. godine, seljidba moje porodice u Blok, tamo kod Železničke stanice, u kojem sam proveo prelep period života, sve do 1978. godine, kada sam iz Vojvodine prešao u beogradski Partizan. Upravo u Bloku je već postojala grupa momaka s kojima sam se kasnije družio, među kojima je bio i Đole Balašević. Priča o mojim muzičkim počecima prilično je jednostavna: 1972. godine, u maju, kao gimnazijalci smo išli na ekskurziju. E, u januaru sam kupio od jednog druga polovnu gitaru, da bih na ekskurziji svirao i pevao i dopao se devojkama. To je bio ključni trenutak koji je presudio da se ozbiljnije posvetim vežbanju gitare.
Ljubav prema lopti, takođe, postojala je kod Pavkovića od najranijih dana.

-Moja porodica bila je radnička. Danas, da bi se bavio sportom kao dete, moraš da platiš neku članarinu, a da je tako bilo u vreme kada sam ja odrastao, ne bih mogao da treniram fudbal, jer roditelji ne bi mogli da mi plaćaju. Sećam se, Stevan Sekereš vežbao je na terenu kod Sajmišta pionire Vojvodine, ali da bi ušao u tu grupu, morao je svaki dečak da odigra kontrolnu utakmicu, a onda je on birao. Tu je mogao svako da dođe, baš kao što sam i ja to učinio, da bi potom usledio poziv da dolazim na redovne treninge. Posle sam, u podmlatku, trenirao kod čika Pere Vučurevića i važno je ovde naglasiti to da ti ljudi nisu bili samo naši treneri, već i vaspitači i neko ko je brinuo o tome kako se razvijamo kao ličnosti, a ne samo kao fudbaleri.
U ulici Pariske komune, u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, bez sumnje, igrao se i dobar fudbal.

Zbog loših ocena propustio Vijaređo
Postojalo je u vreme Bobetovih fudbalskih početaka pravilo, zbog kojeg je propustio tada čuveni turnir za omladince u italijanskom Vijaređu.

Da bi neko bio deo ekipe Vojvodine, pored, naravno, fudbalskog umeća, bitne su bile i ocene u školi - prisetio se on. - Bio sam tada gimnazijalac i imao jako loše ocene. Zbog toga nisam putovao, odlukom Pere Vučurevića, u Vijaređo s ekipom, što je kod mene izazvalo razočaranje. Međutim, kasnije sam shvatio koliko je to bio opravdan potez i koliko me je on podstakao da počnem bolje da učim i završim taj razred, kasnije i gimnaziju. To je bio samo deo vaspitanja koje smo u Vojvodini dobijali.

-Zanimljiv je podatak da smo nas dvojica klinaca, u isto vreme i iz dve susedne zgrade, zaigrali za prvi tim Vojvodine i napravili nešto u fudbalu. Bili smo to Šandor Cane Mokuš i ja. Lično, mislim da je Vojvodina tada imala kapacitet da napravi školu i stil igre koji bi se zvao - novosadski fudbal. Nažalost, u tome se nije uspelo, ne znam zbog čega i zbog toga mi je jako žao. Evo, da spomenem tu i Detelinaru, tada radnički deo Novog Sada... Tamo su ponikli, ono što se ja sećam, Moča Bošković, pa Dragoljub Bekvalac. Džimi Marić, Slaviša Jokanović, Steva Milovac i da ne ređam dalje. Ako iz tog malog dela grada izađe toliko kvalitetnih igrača, od kojih su neki bili i evropskog formata, jasno je da je Novi Sad imao podlogu za sopstvenu školu, po kojoj bi Vojvodina bila prepoznatljiva. Nažalost, na tome se nije dovoljno radilo i sve je ispala promašena ideja.
Kod Vujadina Boškova, 1973. godine, Bobe je debitovao za prvi tim Voše, s nepunih 18 godina. To se dogodilo na stadionu Bilino polje, u Zenici.

-U mojoj generaciji ključni igrači oko kojih se sve okretalo, bili su golman Ratko Svilar, libero Martin Novoselac i Zvonko Ivezić. Oni su nosili tim i bez njih rezultati ne bi bili takvi kakvi su bili. Da, debitovao sam protiv Čelika, u jesen, na pravoj blatuši. Blato je bilo do kolena, a legendarni i veliki Vujke uveo me je u igru u drugom poluvremenu, iako smo se u toj sezoni, čini mi se, borili za opstanak. Bio sam zbunjen... U tom trenutku, čini mi se, sve to bilo je preveliko za mene. Još sam bio gimnazijalac, živeo sam uobičajeni život novosadskog srednjoškolca, kada je došao neko i uočio me u podmlatku i rekao "Ajd, mali, sad ti u prvi tim!". Međutim, drugi osećaj imao sam već naredne, 1974. godine, kada je stigao Toza Veselinović.

Te godine, Bobe Pavković je, na Evropskom prvenstvu u Švedskoj, s omladinskom U-18 reprezentacijom osvojio srebrnu medalju. U finalu bolja od tadašnje Jugoslavije bila je Bugarska.

-Vujkov i ja smo igrali u toj reprezentaciji, Bugari su izgledali dosta odraslo i već sam imao neko internacionalno iskustvo, koje mi je donelo neophodnu dozu samopouzdanja. Toza me je odmah stavio u prvu postavu Vojvodine i - krenulo je. U prvom kolu smo, na našem stadionu dobili Hajduk s 2:0, a ja sam postigao drugi gol, tako da smo na otvaranju prolećnog dela gostovali u Splitu. Domaćini su se spremali da nam se revanširaju na legendarnoj Plini, ali smo ih lako još jednom pobedili, tada s 4:1. To je bilo nešto jako veliko i šteta je što tada nismo osvojili titulu. Naš plan, posle borbe za opstanak, nikako nije mogao da bude juriš na titulu, pa je skok koji smo tada napravili bio ogroman. Toza je, kao i Boškov, imao manir trenera koji imaju harizmu, veliko znanje, samopouzdanje i nivo ponašanja. Kod njega su igrali fudbaleri isključivo na osnovu onoga što je on na treninzima video, bez nekih starih zasluga.

Svetska trenerska vertikala
Iza sebe je Pavković ostvario trenerske uloge u niškom Radničkom, Vojvodini i bio je selektor U-19 reprezentacije Srbije i Crne Gore, a potom je radio skoro 13 godina u Kuvajtu, uz pomoć njegovog kuma, poznatog golmana Radmila Ivančevića, bio je i tehnički direktor FS Singapura i FS Omana.

Po meni, najznačajnija za razvoj fudbala jeste trenerska vertikala Mihels - Krojf - Gvardiola - jasan je Slobodan. - Promena fudbalskih pravila 2019. godine, donela je puno toga novog. Na svojim predavanjima, puštam video sa Mundijala 1974. godine, u Nemačkoj. Hladnija, s Mihelsom na klupi, igrala je odbranu koja se zvala "lov na loptu" i bio je to prvi visoki presing u istoriji, u kojem je 10 igrača napadalo rivala. To je delovalo toliko impresivno za vreme od pre pola veka. Eto, mi danas pričamo o visokom presingu kao "izumu" ovog vremena, a ja svima koji tako misle savetujem da pogledaju snimke od pre više od 50 godina. Istovremeno, veliki Arsen Venger, rekao je da je poslednja promena pravila, kojom je dozvoljeno igranje u kaznenom prostoru prilikom uvođenja lopte, ubrzalo igru, ali... Ona ne da se nije ubrzala, već se toliko usporila i promenila i nisam siguran da je sve to poboljšalo fudbal nabolje. A najvažnije je to koliko je predstava koju igrači na terenu nude zanimljiva publici, zar ne?

Shodno svom današnjem poslu predavača na trenerskoj školi FSS-a, Slobodan Pavković je primetio i sledeće:

-U toj ekipi iz 1974, Ličinar je igrao po levoj, a Lerinc po desnoj strani. U decenijama koje su protekle, fudbal se mnogo promenio, pa sada treneri denjaki i levake šalju na kontra strane. Razmišljao sam: da je, recimo, Toza tada stavio Lerinca na levo, a Ličinara na desno krilo, postojala su samo dva moguća epiloga: ili da publika prekine utakmicu, ili da napusti stadion! To je tada bilo nemoguće i nije smelo da se radi, a danas je nešto što je potpuno očekivano i normalno.
Nismo izdržali: kao neko ko je u i sa muzikom proveo dve trećine života, nismo izdražli a da Bobeta ne vratimo na priču o muzici i na pitanje koliko je njegova ljubav prema gitari trpela zbog profesionalnog fudbalskog angažmana.

-Kada sam potpisao prvi ugovor, nisam se najbolje uklopio u neki okvir života sa starijima, jer smo tada u prvom timu bili nas dvojica-trojica mlađih. Ostali su imali svoje porodice i priče koje su bile daleko od onoga što sam znao i želeo. Nastavio sam da sviram s društvom, izneli bi stolice u Bloku i tamo se družili, ili smo često išli kod Predraga Nedeljkovića u stan. Kada se Balašević preselio u kuću kod stanice, odlazili smo majčešće kod njega kući.
Šta ste svirali?

To je zanimljivo pitanje, zbog jedne stvari. Dakle, nabavio sam knjigu Bitlsa s notama, ali Đole nikad, baš nikad, nije svirao ni jednu tuđu pesmu. Od početka bile su to "Ljubio sam snašu na salašu", "Dajte mi vina", "Hej, haj, baš nas brga", "Oprusti mi Katrin", pesme koje su nastale mnogo pre nego što su snimljene. Sećam se kada nam je prvi put odsvirao pesmu "Priča o Vasi Ladačkom", mislim da je to bila 1976. godina... Kada se kasnije pojavio na sceni, samo je vadio iz fioke ono što mu je odgovaralo. Nešto smo i zajedno pravili, a sećam se gimnazijske pesme "Srbija na istoku", koja nikada nije objavljena i koja je nastala dok smo išli u gimnaziju "Svetozar Marković" u čast škole i čoveka čije je ime nosila. Mislim da sam danas jedini koji zna da je odsvira i otpeva, pošto nikada nije snimljena, a neki su, kada je Đole umro, tvrdili da je to, čak, mogla biti himna. Bilo je još nesnimljenih pesama, poput, recimo, "Licidersko srce", jer je to bilo delo Vladimira Kneževića Kneza, člana prve postave "Ranog mraza", zajedno s Đoletom, Vericom Todorović i sa mnom.
Do kada ste svirali s nezaboravnim Panonskim mornarom?

U početku sam svirao, sećam se nekog koncerta u Beogradu, pa u Bačkoj Palanci, ali smo se, pre mog prelaska u Partizan 1978. godine, nekako udaljili jedan od drugog. Baš tada je "Rani mraz" počeo da se diže, a ja karijeru da gradim među crno-belima.
Za kraj, zamolili smo Pavkovića da opiše petogodišnji boravak među crno-belima, gde je prešao uz pompu, ali nije uspeo, iz razno-raznih razloga, velika očekivanja da opravda.

-Partizan je tada napustio veliki Moca Vukotić i ja sam doveden da postanem novi lider tima, što je bio nemoguć zadatak. Nije niko mogao da zameni Mocu, a ja sam počeo da kuburim sa određenim zdravstvenim problemima. Bio sam s A reprezentacijom na dve turneje kada je selektor bio Marko Valok, ali nisam uspeo da postanem standardni član najbolje selekcije Jugoslavije. Nešto se tu dogodilo, ali to više nije ni važno. U Partizanu sam imao tešku povredu butnog mišića, dugo pauzirao, a veliki klub nikoga ne može da čeka. Navijači su nestrpljivi, očekivanja (pre)velika, dolaze novi igrači i otišao sam u JNA. Posle je usledila moja selida u Švedsku i uporedni ulazak u trenerske vode, ali je to već neka druga sasvim drugačija priča, za koju bi nam trebalo barem još ovoliko mesta - završio je Slobodan Pavković, verujemo, zanimljivu priču, koju smo imali, kako je on to rekao, u "sremačkom trouglu", u dvorištu kuće u Irigu, u hladovini između prelepih stabala lipe, oraha i javora.

Aleksandar Predojević