(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: СЛОБОДАН БОБЕ ПАВКОВИЋ, НЕКАДАШЊИ ФУДБАЛСКИ МАЈСТОР И ЗАЉУБЉЕНИК У МУЗИКУ Једна лепа прича из "сремачког троугла"

Написати причу о и са Слободаном Бобетом Павковићем, некадашњим мајстором фудбала, али и гитаре, потписнику ових редова донекле представља задовољство и инспирацију. Однекле, ипак, то је озбиљан и захтеван изазов, јер је овај 69-годишњак иза себе оставио веома занимљив животни и професионални пут, у којем су се, до једног тренутка, те две његове љубави међусобно преплитале.

Но, ајмо редом: љубитељи спорта, посебно навијачи Војводине, после и Партизана, Бобета су запамтили као изузетно талентованог фудбалера. Прошао је све млађе категорије Старе даме, дебитовао, после и стандардно играо у њеном дресу, што га је, 1979. године, одвело у Партизан. У финишу ере професионалног играња обрео се у Шведској, да би онда велику емоцију коју је осећао, а осећа је, бога ми, и данас, према том спорту, наставио као тренер, технички директор и човек који се посветио "најважнијој споредној ствари на свету" као - науци. Међутим, музика је била и јесте она "квака" која га је, на неки начин, у све то увела.

Добри тимови у деценијама
Осврнуо се наш саговорник на резултате Војводине у периоду када је он био момчић и када је, касније играо за њен први тим.

Имали су црвено-бели добре екипе током сваке деценије. Примера ради, код Вујадина Бошкова током шездесетих, Војводина је била првак државе. Пантелић је био голман и када имаш таквог чуварa мреже, светску класу, све је могуће. У тиму су били све људи из нашег, равничарског поднебља, попут Рајка Алексића, Ивице Брзића, Силвестера Такача, Мике Радосава из Зрењанина, Павлића из Инђије, Тривића из Митровице, Новосађанина Васе Пушибрка... Били су добри као група, са сличним начином размишљања и емоција. Тако је било и седамдесетих, када сам, код Тозе Веселиновића, ушао у први тим. На голу је био Свилар, бековски пар чинили су Вујков и Мокуш, Трифуновић је дошао с Косова, Мартин Новоселац из Хрватске, али су у екипи били Васа Рутонjski, Пера Никезић, Звонко Ивезић, Лацика Лерниц, па Личинар и поново је у тиму било највише Новосађана или Војвођана, што је важно када се прави функционална група, која треба да ради заједничком снагом.

-Првих 12 година живота, провео сам на Телепу, у Новом Саду, где сам и рођен 1955. године - почео је беседу популарни Бобе. - Усledила је, 1967. године, сељидба моје породице у Блок, тамо код Железничке станице, у којем сам провео прелеп период живота, све до 1978. године, када сам из Војводине прешао у београдски Партизан. Управо у Блоку је већ постојала група момака с којима сам се касније дружио, међу којима је био и Ђоле Балашевић. Причa о мојим музичким почецима прилично је једноставна: 1972. године, у мају, као гимназијалци смо ишли на екскурзију. Е, у јануару сам купио од једног друга половну гитару, да бих на екскурзији свирао и певао и допао се девојкама. То је био кључни тренутак који је пресудио да се озбиљније посветим вежбању гитаре.
Љубав према лопти, такође, постојала је код Павковића од најранијих дана.

-Моја породица била је радничка. Данас, да би се бавио спортом као дете, мораш да платиш неку чланарину, а да је тако било у време када сам ја одрастао, не бих могао да тренирам фудбал, јер родитељи не би могли да ми плаћају. Сећам се, Стеван Секереш вежбао је на терену код Сајмишта пионире Војводине, али да би ушао у ту групу, морао је сваки дечак да одигра контролну утакмицу, а онда је он бирао. Ту је могао свако да дође, баш као што сам и ја то учинио, да би потом уследио позив да долазим на редовне тренинге. После сам, у подмлатку, тренирао код чика Пере Вучуревића и важно је овде нагласити то да ти људи нису били само наши тренери, већ и васпитачи и неко ко је бринуо о томе како се развијамо као личности, а не само као фудбалери.
У улици Париске комунe, у првој половини седамдесетих година прошлог века, без сумње, играо се и добар фудбал.

Због лоших оцена пропустио Вијаређо
Постојало је у време Бобетових фудбалских почетака правило, због којег је пропустио тада чувени турнир за омладинце у италијанском Вијаређу.

Да би неко био део екипе Војводине, поред, наравно, фудбалског умећа, битне су биле и оцене у школи - присетио се он. - Био сам тада гимназијалац и имао јако лоше оцене. Због тога нисам путовао, одлуком Пере Вучуревића, у Вијаређо с екипом, што је код мене изазвало разочарање. Међутим, касније сам схватио колико је то био оправдан потез и колико ме је он подстакао да почнем боље да учим и завршим тај разред, касније и гимназију. То је био само део васпитања које смо у Војводини добијали.

-Занимљив је податак да смо нас двојица клинаца, у исто време и из две суседне зграде, заиграли за први тим Војводине и направили нешто у фудбалу. Били смо то Шандор Цане Мокуш и ја. Лично, мислим да је Војводина тада имала капацитет да направи школу и стил игре који би се звао - новосадски фудбал. Нажалост, у томе се није успело, не знам због чега и због тога ми је јако жао. Ево, да споменем ту и Детелинару, тада раднички део Новог Сада... Тамо су поникли, оно што се ја сећам, Моча Бошковић, па Драгољуб Беквалац. Џими Марић, Славиша Јокановић, Стевa Миловац и да не ређам даље. Ако из тог малог дела града изађе толико квалитетних играча, од којих су неки били и европског формата, јасно је да је Нови Сад имао подлогу за сопствену школу, по којој би Војводина била препознатљива. Нажалост, на томе се није довољно радило и све је испала промашена идеја.
Код Вујадина Бошкова, 1973. године, Бобе је дебитовао за први тим Воше, с непуних 18 година. То се догодило на стадиону Билино поље, у Зеници.

-У мојој генерацији кључни играчи око којих се све окретало, били су голман Ратко Свилар, либеро Мартин Новоселац и Звонко Ивезић. Они су носили тим и без њих резултати не би били такви какви су били. Да, дебитовао сам против Челика, у јесен, на правој блатуши. Блато је било до колена, а легендарни и велики Вујке увео ме је у игру у другом полувремену, иако смо се у тој сезони, чини ми се, борили за опстанак. Био сам збуњен... У том тренутку, чини ми се, све то било је превелико за мене. Још сам био гимназијалац, живео сам уобичајени живот новосадског средњошколца, када је дошао неко и уочио ме у подмлатку и рекао "Ајд, мали, сад ти у први тим!". Међутим, други осећај имао сам већ наредне, 1974. године, када је стигао Тоза Веселиновић.

Те године, Бобе Павковић је, на Европском првенству у Шведској, с омладинском У-18 репрезентацијом освојио сребрну медаљу. У финалу боља од тадашње Југославије била је Бугарска.

-Вујков и ја смо играли у тој репрезентацији, Бугари су изгледали доста одрасло и већ сам имао неко интернационално искуство, које ми је донело неопходну дозу самопоуздања. Тоза ме је одмах ставио у прву поставу Војводине и - кренуло је. У првом колу смо, на нашем стадиону добили Хајдук с 2:0, а ја сам постигао други гол, тако да смо на отварању пролећног дела гостовали у Сплиту. Домаћини су се спремали да нам се реванширају на легендарној Плини, али смо их лако још једном победили, тада с 4:1. То је било нешто јако велико и штета је што тада нисмо освојили титулу. Наш план, после борбе за опстанак, никако није могао да буде јуриш на титулу, па је скок који смо тада направили био огроман. Тоза је, као и Бошков, имао манир тренера који имају харизму, велико знање, самопоуздање и ниво понашања. Код њега су играли фудбалери искључиво на основу онога што је он на тренинзима видео, без неких старих заслуга.

Светска тренерска вертикала
Иза себе је Павковић остварио тренерске улоге у нишком Радничком, Војводини и био је селектор У-19 репрезентације Србије и Црне Горе, а потом је радио скоро 13 година у Кувајту, уз помоћ његовог кума, познатог голмана Радмила Иванчевића, био је и технички директор ФС Сингапура и ФС Омана.

По мени, најзначајнија за развој фудбала јесте тренерска вертикала Михелс - Кројф - Гвардиола - јасан је Слободан. - Промена фудбалских правила 2019. године, донела је пуно тога новог. На својим предавањима, пуштам видео са Мундијала 1974. године, у Немачкој. Хладнија, с Михелсом на клупи, играла је одбрану која се звала "лов на лопту" и био је то први високи пресинг у историји, у којем је 10 играча нападало ривала. То је деловало толико импресивно за време од пре пола века. Ето, ми данас причамо о високом пресингу као "изуму" овог времена, а ја свима који тако мисле саветујем да погледају снимке од пре више од 50 година. Истовремено, велики Арсен Венгер, рекао је да је последња промена правила, којом је дозвољено играње у казненом простору приликом увођења лопте, убрзало игру, али... Она не да се није убрзала, већ се толико успорила и променила и нисам сигуран да је све то побољшало фудбал набоље. А најважније је то колико је представа коју играчи на терену нуде занимљива публици, зар не?

Сходно свом данашњем послу предавача на тренерској школи ФСС-а, Слободан Павковић је приметио и следеће:

-У тој екипи из 1974, Личинар је играо по левој, а Леринц по десној страни. У деценијама које су протекле, фудбал се много променио, па сада тренери дењаки и леваке шаљу на контра стране. Размишљао сам: да је, рецимо, Тоза тада ставио Леринца на лево, а Личинара на десно крило, постојала су само два могућа епилога: или да публика прекине утакмицу, или да напусти стадион! То је тада било немогуће и није смело да се ради, а данас је нешто што је потпуно очекивано и нормално.
Нисмо издржали: као неко ко је у и са музиком провео две трећине живота, нисмо издражли а да Бобета не вратимо на причу о музици и на питање колико је његова љубав према гитари трпела због професионалног фудбалског ангажмана.

-Када сам потписао први уговор, нисам се најбоље уклопио у неки оквир живота са старијима, јер смо тада у првом тиму били нас двојица-тројица млађих. Остали су имали своје породице и приче које су биле далеко од онога што сам знао и желео. Наставио сам да свирам с друштвом, изнели би столице у Блоку и тамо се дружили, или смо често ишли код Предрага Недељковића у стан. Када се Балашевић преселио у кућу код станице, одлазили смо мајчешће код њега кући.
Шта сте свирали?

То је занимљиво питање, због једне ствари. Дакле, набавио сам књигу Битлса с нотама, али Ђоле никад, баш никад, није свирао ни једну туђу песму. Од почетка биле су то "Љубио сам снашу на салашу", "Дајте ми вина", "Хеј, хај, баш нас брга", "Опрусти ми Катрин", песме које су настале много пре него што су снимљене. Сећам се када нам је први пут одсвирао песму "Причa о Васи Ладачком", мислим да је то била 1976. година... Када се касније појавио на сцени, само је вадио из фиоке оно што му је одговарало. Нешто смо и заједно правили, а сећам се гимназијске песме "Србија на истоку", која никада није објављена и која је настала док смо ишли у гимназију "Светозар Марковић" у част школе и човека чије је име носила. Мислим да сам данас једини који зна да је одсвира и отпева, пошто никада није снимљена, а неки су, када је Ђоле умро, тврдили да је то, чак, могла бити химна. Било је још неснимљених песама, попут, рецимо, "Лицидерско срце", јер је то било дело Владимира Кнежевића Кнеза, члана прве поставе "Раног мраза", заједно с Ђолетом, Верицом Тодоровић и са мном.
До када сте свирали с незаборавним Панонским морнаром?

У почетку сам свирао, сећам се неког концерта у Београду, па у Бачкој Паланци, али смо се, пре мог преласка у Партизан 1978. године, некако удаљили један од другог. Баш тада је "Рани мраз" почео да се диже, а ја каријеру да градим међу црно-белима.
За крај, замолили смо Павковића да опише петогодишњи боравак међу црно-белима, где је прешао уз помпу, али није успео, из разно-разних разлога, велика очекивања да оправда.

-Партизан је тада напустио велики Моца Вукотић и ја сам доведен да постанем нови лидер тима, што је био немогућ задатак. Није нико могао да замени Моцu, а ја сам почео да кубурим са одређеним здравственим проблемима. Био сам с А репрезентацијом на две турнеје када је селектор био Марко Валок, али нисам успео да постанем стандардни члан најбоље селекције Југославије. Нешто се ту догодило, али то више није ни важно. У Партизану сам имао тешку повреду бутног мишића, дуго паузирао, а велики клуб никога не може да чека. Навијачи су нестрпљиви, очекивања (пре)велика, долазе нови играчи и отишао сам у ЈНА. После је уследила моја селида у Шведску и упоредни улазак у тренерске воде, али је то већ нека друга сасвим другачија прича, за коју би нам требало барем још оволико места - завршио је Слободан Павковић, верујемо, занимљиву причу, коју смо имали, како је он то рекао, у "сремачком троуглу", у дворишту куће у Иригу, у хладовини између прелепих стабала липе, ораха и јавора.

Александар Предојевић