(NE)ZABORAVLJENI: ZORAN PAJIĆ PAJKE Igrao s fudbalskim velikanima, ostao „dečko koji obećava” SEKEREŠ GA ZAPAMTIO NA PRVU, A VESELINOVIĆ SA 16 DOVEO U PRVI TIM

Tamo ga ljudi, između ostalog, poznaju i po tome što i danas, kada ima već punih 70 godina, svakodnevno odlazi na trčanje i vežbanje na igralište lokalnog kluba Borac i to čini veoma savesno: bez preskakanja dana ili oblažavanja ritma kojeg se već godinama i decenija pridržava. 

Međutim, malo njih upoznato je sa Zoranovom sportskom pričom, koja je mogla, ali, nažalost, to nije bio slučaj, da mu omogući da ostvari mnogo zapaženiju fudbalsku karijeru.

Ipak, bolje je da Pajić sam ispriča svoju priču…

– Nisam rođen u Rakovcu – otkrio nam je Pajke. – Na svet sam došao 1956.  u Bosni i Hercegovini, preciznije u Rogatici, a u Srem se moja porodica preselila kada sam imao samo četiri godine. Imam mlađeg rođenog brata Slobodana – Bobana, koji je na svet došao baš ovde, 1962, a koji danas živi u Nemačkoj i koji je takođe igrao fudbal. Bio je član Novog Sada, u vreme kada je taj klub imao zaista jak tim, a fudbalom je počeo da se bavi kada sam ga ja, koji sam bio golman, prosto terao da mi šutira na gol, jer to nije imao ko drugi da čini. Tada nije bilo stativa, činili smo to na običnoj, sremačkoj ledini… On bi plakao, ali mi je pomagao. Sećam se da sam, po povratku iz JNA, čuo da se klubovi za Bobana otimaju, pa je igrao i za naš Borac, posle u Cementu iz Beočina, tražili su ga Proleter iz Zrenjanina, čak i Vojvodina,  kada je ono ispadala iz lige. Uglavnom, igrao je za Novi Sad i posle toga otišao u Nemačku, gde je nastupao sve do 39. godine.

Potom se Pajić osvrnuo i na sopstveni sportski put.

– Od pionirskog uzrasta, bio sam član Vojvodine, pošto u Beočinu klub tada nije imao najmlađe selekcije. Kada sam krenuo u peti razred Osnovne škole „Jovan Grčić”, najzad je napravljeno selektiranje momaka i Cement je uzeo Sinišu Rankovića i mene. On je bio stariji i bio je zanimljiv ljudima iz kluba, a pamtim i to da su me Beočinci na četiri utakmice švercovali u, zamislite, omladinskoj ekipi. Nisu mogli da me registruju za taj uzrast, jer bio sam klinac. Istina je da ni Vojvodina nije imala pionire, već su dečaci, a govorim o generaciji Đoke Vujkova i Caneta Mokuša, trenirali na Sajmištu, tako se i zvao klub, gde im je trener bio Stevan Sekereš. Pokojni stric mi je jednom prilikom pokazao tekst koji je isekao iz novina, a koji je govorio da Vojvodina traži pionire… Otišao sam na pomoćni teren koji se nalazio odmah uz stadion „Karađorđe”, gde je sada onaj veliki tržni centar, s jedinom željom da se ne obrukam, ali sam već posle prvog treninga shvatio da mogu i tamo da branim. Dece je bilo izuzetno mnogo, ali su me, već posle 15 minuta popodnevnog treninga, čika Franja Hirman i čika Pera Vučurević pozvali i pitali da li sam negde registrovan. Rekao sam im da nisam, posle čega su mi kazali da sačekam njihov novi poziv i da onda odem na Sajmište. Sekereš me je i od ranije upamtio, kada je, jednom prilikom bio u Beočinu da vidi dečake talentovane za fudbal i drugovi su mi rekli kako je još tada rekao da je šteta što me odmah nije odveo za Novi Sad.

Uglavnom Zoran se obreo na terenu na Sajmištu i u sećanju mu je ostalo urezano to da mu je legendarni Seki prišao i pitao ga da li se oni poznaju i odranije.

–  Uuu, bilo mi jako drago zbog toga… Imao sam tada pravo da još dve godine nastupam za pionire, a Sekereš me je stavio da treniram odmah s grupom koja je igrala utakmice. Međutim, u školi u Beočinu imali smo neke obavezne sekcije i nije bilo zgodno kada bih propustio neki sastanak, za to bi se dobijala „jedinica”, pa sam zato izostao s treninga. Sekereš me je pitao što me nije bilo, a ja se ničeg boljeg nisam setio od odgovora da sam imao – kijavicu. Sećam se da mi je kazao: „Ako stalno budeš tako slinav i balav, ne moraš više ni da dolaziš ovamo”. Voleo sam fudbal, da nisam prošao kao golman, igrao bih ga i tu njegovu kritiku najozbiljnije sam prihvatio i tako je sve krenulo… Već posle godinu dana bio sam prebačen i uhvatio sam generaciju Vujkova, Mokuša i Bobeta Pavkovića, a legendarni igrač, kasnije i trener Vojvodine Todor Veselinović, priključio me je prvom timu kada sam imao samo 16 godina.

Na Pajićevu žalost, ili sreću, zavisi kako se uzme, Novosađani su tada u seniorskoj ekipi imali trojicu golmana reprezentativnog kvaliteta: Ratka Svilara, Slobodana Janjuša i Rajka Kovačevića. 

– U tim godinama već sam postao omladiski reprezentativac Jugoslavije, a trenirao sam sa takvom trojicom veličina i svakodnevno učio od njih. Realno, tada je bilo iluzorno da očekujem da mogu da se nametnem - em sam bio puno mlađi, em su oni bili to što jesu – a ako je u moderno vreme nešto dobro, to je što mladi fudbaleri danas uz sebe imaju menadžere koji im pomažu da pronađu sopstveni put. Ja to tada nisam imao, a trebao mi je neko da me vodi. Kada je klub stigao Janjuš, primera radi, trebao je bude neko ko bi mi rekao da baš tada odem na odsluženje vojnog roga. Međutim, trener Crvenke Milan Panić je, i rukama i nogama, hteo da dođem u taj klub, a i s njim sam se od ranije poznavao, pošto mi je bio trener u omladinskoj reprezetaciji Vojvodine koja je igrala na tada jakom turniru republika i pokrajina. Desilo se to da je posle pola godine Kovačević otišao u Fejenord, Janjuš je napustio klub, ali sam ja odlučio da pređem u Crvenku i zaigram u tadašnjoj Drugoj ligi. Raniji as Vojvodine, Vlada Savić, polako je završavao karijeru u tom klubu, sve smo se dogovorili o mom prelasku, a ja sam, pošten da budem, tražio ne mali novac za transfer, neka četiri miliona dinara. Poređenja radi, novi “stojadin tada je koštao milio i po, pa vi gledajte. Gledao sam, međutim, dan pre potpisivanja ugovora, trening utakmicu Vojvodina – Crvena zvezda i, pored Stevana Sekereša, uočio jednog od čelnih ljudi Šećerane u Crvenki i pomislio, ne znam ni sam zbog čega, da će taj klub da me u svemu prevari. Sutradan sam otišao u to mesto, ali sam tamo zatekao samo ugovor koji treba da potpišem, ali bez novca. Angažman je propao, a ja sam prelomio i vratio se u Vojvodinu. 

Vratimo se na Pajićev status omladinskog reprezentativca one velike Jugoslavije.

– Bilo je to 1975. i 1976. godine, kada je selektor omladinaca bio Stevan Ćele Vilotić. Iz te generacije svi su postali ozbiljni igrači, osim mene i, donekle, Dragana – Todeta Todorovića. Tode je bio veći talenat od Zorana i Zlatka Vujovića, kao i od Krmpotića, koji u to vreme još nije bio bek, već je igrao na poziciji napadača. U tom timu igrali smo, kao golmani, Nikitović i ja, a onda i Bobinac iz zagrebačkog Dinama, Zukanović iz zeničkog Čelika, Miroslav Šugar iz Rijeke, Dušan Ajdar iz Rada, braća Zoran i Zlatko Vujović iz Hajduka, Zoran Vorotović, koji je tada bio u Sutjesci, pa posle u Budućnosti, Žarko Vukčević, takođe iz Podgorice, Ljubenović iz OFK Beograda, Blaž Slišković iz Veleža, Predrag Paja Pašić iz Sarajeva, Dževad Prekazi i Miodrag Radović iz Partizana… Prvi turnir na kojem smo učestvovali bio je „Trofej Jugoslavije”, gde su, uz nas, igrale i selekcije Austrije, Čehoslovačke i Francuske. Posle je usledio tradcionalni turnir u Monaku, koji se igrao u čast rođendana princa Alberta, koji je predstavljao jedno od jačih takmičenja u Evropi. Kvalifikovali smo se potom i za prvenstvo Starog kontinenta, odigrali smo baš puno utakmica i još više putovali širom Evrope.

Umesto da nastavi s daljim razvojem, kako je sam priznao, Zoran Pajić napravio je grešku, kada je, 1978. godine, rešio da napusti Vojvodinu.

– Tada sam napravio pauzu, da bi me drugari pozvali da pređem s njima u Kabel. Bili su tu pokojni Sloba Tuvić, Brkić i Čičić i ubedili su me. Reč je bila o klubu koji je nastupao u tada jakoj, trećoj ligi naše zemlje, ali sam se, duboko u sebi, nadao novom pozivu iz Vojvodine. Mogao sam da pređem i u OFK Beograd, ali me Voša, čiji sam i dalje bio igrač pod ugovorom, nije pustila da odem na Karaburmu. Posle toga sam se oženio, pa otišao u vojsku… Prvo sam bio u Bileći, pa u Splitu, gde su me saigrači iz reprezentacije pozvali da treniram s njima, ali nisam prihvatio, već sam odlučio da vežbam sa drugoligašem iz Solina, gde je trener bio Stanko Poklepović. Igrački kadar činili su sve sami igrači Hajduka, poput Ćelića, Miljuša, Mladine, Jurička, Vujičića, Jelavića i golmana Kabrića, koji su me ubeđivali da ostanem s njima i kada završim obavezu prema JNA. Ni to nisam želeo, već sam posle otišao u Jedinstvo iz Brčkog, već sam primio i pare za ugovor koji je trebalo da potpišem, kada su se pojavila braća Rajić iz Bačkog Jarka i pozvali me u Mladost iz tog mesta nadomak Novog Sada. Prihvatio sam njihovu ponudu…

Zoranova fudbalska karijera, ipak, potrajala je dugo, sve do njegove 36. godine.

– Najniži rang u kojem sam nastupao bila je Vojvođanska liga. Pored onog koji je pripadao Mladosti, nosio sam i dresove Slavije, odnosno Kabela. Kada sam napunio 36 godina, shvatio sam da sam živeo u zabludi kada sam završio Srednju mašinsku školu i verovao da mi više od toga nikada neće biti potrebno. Ipak, davno, davno upisao sam, kao i sva tadašnja deca, Višu ekonomsku školu, na kojoj sam dao tri ispita i više nisam želeo da učim. Život i nekakva karijera su me, međutim, razuverili da ću sve lako da završavam uz pomoć fudbala, pa sam, 2000 godine, završio Visoku poslovnu školu. Tada sam već radio u Vodovodu na Limanu, u kojem sam proveo 30 godina kao rukovodilac i ostvario, ispostavilo se, mnogo značajniju karijeru nego u sportu. Iako me je bilo sramota da nastavim sa školovanjem posle toliko vremena, odvažio sam se i faklutet sam završio u roku. Do penzije sam ostao u istoj firmi i, evo, danas uživam u penzionerskim danima, koje prekraćujem i svakodnevnim trčanjem i fizičkim aktivnostima na terenu Borca u Rakovcu.

Zanimalo nas je i Zoranovo porodično stanje.

– U braku sam sa suprugom Zoricom, koja je radila u beočinskoj Cementari, Imamo sina jedinca Vladu, koji je rođen 1981. godine i život je produžio u Austriji. Živi tamo s devojkom, ali nemaju dece, iako bi već trebali da budu otac i majka, pa se supruga i ja još nismo ostvarili kao baka i deda. Iz početka sam ih često zapitkivao o tome, ali, kako godine prolaze, sve ređe sam to činio, pa ih danas više ništa ni ne pitam. Kada je bio mlađi, i on se malo bavio sportom, igrao je kratko u Slaviji, ali bez većih i izraženjih ambicija.

Karijeru je Panić, dakle, odavno završio. Mogao je u njoj da postane neko i nešto, kada to kažemo, mislimo da se značajnije ostvari u svetu fudbala, ali su mu stvari izmicale iz ruku. Golmanski potencijal je nesumnjivo imao, ali odluke koje je donosio, kao nemanje menadžera koji bi usmeravali njegovu karijeru, učinili su svoje. Ostao je „dečko koji je obećavao”, radio je sa velikim trenerskim i igračkim imenima, ali su uspehe ostvarivali i lep novac zaradili neki drugi ljudi. Ipak, utisak je, ne žali zbog toga, jer ostao je dosledan sebi, Zbog toga smo ga, na kraju, upitali da li, ipak, zbog nečeg ili za nečim žali iz tog doba.

– Znate kako: Vojvodina je nas sve koji smo u njoj trenirali, naučila da je volimo. I kada su nas tražili drugi klubovi, govorim o nama, njenoj nekadašanjoj deci, uvek nam je bilo važno šta će Vojvodina na sve to da kaže. To je, priznaćete, zaista neverovatno, Sećam se da je Dragan Todorović, kojeg sam već spominjao, 1982. godine, ali tada kao igrač Osijeka, stigao i do spiska za reprezetaciju Jugoslavije za Svetsko prvenstvo u Španiji, na samo jedan poziv iz Novog Sada, ponovo došao u Vojvodinu, da bi u njoj posle bio 30. igrač. Kada bih mogao ponovo da krenem, možda bih neke stvari učinio drugačije, teško je, posle svih ovih decenija koje su prohujale, realno proceniti šta bi bilo, da je bilo – završio je svoju priču Rakovčanin Zoran Pajić, koji, ni uprkos poodmaklim godinama, nema nameru da odustane od fizičke aktivnosti, kroz koju, na poseban način, demonstrira i posvećenost fudbalu, sportu koji nikada nije prestao da voli punim srcem.

Aleksandar Predojević