(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЗОРАН ПАЈИЋ ПАЈКЕ Играо с фудбалским великанима, остао „дечко који обећава” СЕКЕРЕШ ГА ЗАПАМТИО НА ПРВУ, А ВЕСЕЛИНОВИЋ СА 16 ДОВЕО У ПРВИ ТИМ

Тамо га људи, између осталог, познају и по томе што и данас, када има већ пуних 70 година, свакодневно одлази на трчање и вежбање на игралиште локалног клуба Борац и то чини веома савесно: без прескакања дана или облажавања ритма којег се већ годинама и деценија придржава. 

Међутим, мало њих упознато је са Зорановом спортском причом, која је могла, али, нажалост, то није био случај, да му омогући да оствари много запаженију фудбалску каријеру.

Ипак, боље је да Пајић сам исприча своју причу…

– Нисам рођен у Раковцу – открио нам је Пајке. – На свет сам дошао 1956.  у Босни и Херцеговини, прецизније у Рогатици, а у Срем се моја породица преселила када сам имао само четири године. Имам млађег рођеног брата Слободана – Бобана, који је на свет дошао баш овде, 1962, а који данас живи у Немачкој и који је такође играо фудбал. Био је члан Новог Сада, у време када је тај клуб имао заиста јак тим, а фудбалом је почео да се бави када сам га ја, који сам био голман, просто терао да ми шутира на гол, јер то није имао ко други да чини. Тада није било статива, чинили смо то на обичној, сремачкој ледини… Он би плакао, али ми је помагао. Сећам се да сам, по повратку из ЈНА, чуо да се клубови за Бобана отимају, па је играо и за наш Борац, после у Цементу из Беочина, тражили су га Пролетер из Зрењанина, чак и Војводина,  када је оно испадала из лиге. Углавном, играо је за Нови Сад и после тога отишао у Немачку, где је наступао све до 39. године.

Потом се Пајић осврнуо и на сопствени спортски пут.

– Од пионирског узраста, био сам члан Војводине, пошто у Беочину клуб тада није имао најмлађе селекције. Када сам кренуо у пети разред Основне школе „Јован Грчић”, најзад је направљено селектирање момака и Цемент је узео Синишу Ранковића и мене. Он је био старији и био је занимљив људима из клуба, а памтим и то да су ме Беочинци на четири утакмице шверцовали у, замислите, омладинској екипи. Нису могли да ме региструју за тај узраст, јер био сам клинац. Истина је да ни Војводина није имала пионире, већ су дечаци, а говорим о генерацији Ђоке Вујкова и Цанета Мокуша, тренирали на Сајмишту, тако се и звао клуб, где им је тренер био Стеван Секереш. Покојни стриц ми је једном приликом показао текст који је исекао из новина, а који је говорио да Војводина тражи пионире… Отишао сам на помоћни терен који се налазио одмах уз стадион „Карађорђе”, где је сада онај велики тржни центар, с једином жељом да се не обрукам, али сам већ после првог тренинга схватио да могу и тамо да браним. Деце је било изузетно много, али су ме, већ после 15 минута поподневног тренинга, чика Фрања Хирман и чика Пера Вучуревић позвали и питали да ли сам негде регистрован. Рекао сам им да нисам, после чега су ми казали да сачекам њихов нови позив и да онда одем на Сајмиште. Секереш ме је и од раније упамтио, када је, једном приликом био у Беочину да види дечаке талентоване за фудбал и другови су ми рекли како је још тада рекао да је штета што ме одмах није одвео за Нови Сад.

Углавном Зоран се обрео на терену на Сајмишту и у сећању му је остало урезано то да му је легендарни Секи пришао и питао га да ли се они познају и одраније.

–  Ууу, било ми јако драго због тога… Имао сам тада право да још две године наступам за пионире, а Секереш ме је ставио да тренирам одмах с групом која је играла утакмице. Међутим, у школи у Беочину имали смо неке обавезне секције и није било згодно када бих пропустио неки састанак, за то би се добијала „јединица”, па сам зато изостао с тренинга. Секереш ме је питао што ме није било, а ја се ничег бољег нисам сетио од одговора да сам имао – кијавицу. Сећам се да ми је казао: „Ако стално будеш тако слинав и балав, не мораш више ни да долазиш овамо”. Волео сам фудбал, да нисам прошао као голман, играо бих га и ту његову критику најозбиљније сам прихватио и тако је све кренуло… Већ после годину дана био сам пребачен и ухватио сам генерацију Вујкова, Мокуша и Бобета Павковића, а легендарни играч, касније и тренер Војводине Тодор Веселиновић, прикључио ме је првом тиму када сам имао само 16 година.

На Пајићеву жалост, или срећу, зависи како се узме, Новосађани су тада у сениорској екипи имали тројицу голмана репрезентативног квалитета: Ратка Свилара, Слободана Јањуша и Рајка Ковачевића. 

– У тим годинама већ сам постао омладиски репрезентативац Југославије, а тренирао сам са таквом тројицом величина и свакодневно учио од њих. Реално, тада је било илузорно да очекујем да могу да се наметнем - ем сам био пуно млађи, ем су они били то што јесу – а ако је у модерно време нешто добро, то је што млади фудбалери данас уз себе имају менаџере који им помажу да пронађу сопствени пут. Ја то тада нисам имао, а требао ми је неко да ме води. Када је клуб стигао Јањуш, примера ради, требао је буде неко ко би ми рекао да баш тада одем на одслужење војног рога. Међутим, тренер Црвенке Милан Панић је, и рукама и ногама, хтео да дођем у тај клуб, а и с њим сам се од раније познавао, пошто ми је био тренер у омладинској репрезетацији Војводине која је играла на тада јаком турниру република и покрајина. Десило се то да је после пола године Ковачевић отишао у Фејенорд, Јањуш је напустио клуб, али сам ја одлучио да пређем у Црвенку и заиграм у тадашњој Другој лиги. Ранији ас Војводине, Влада Савић, полако је завршавао каријеру у том клубу, све смо се договорили о мом преласку, а ја сам, поштен да будем, тражио не мали новац за трансфер, нека четири милиона динара. Поређења ради, нови “стојадин тада је коштао милио и по, па ви гледајте. Гледао сам, међутим, дан пре потписивања уговора, тренинг утакмицу Војводина – Црвена звезда и, поред Стевана Секереша, уочио једног од челних људи Шећеране у Црвенки и помислио, не знам ни сам због чега, да ће тај клуб да ме у свему превари. Сутрадан сам отишао у то место, али сам тамо затекао само уговор који треба да потпишем, али без новца. Ангажман је пропао, а ја сам преломио и вратио се у Војводину. 

Вратимо се на Пајићев статус омладинског репрезентативца оне велике Југославије.

– Било је то 1975. и 1976. године, када је селектор омладинаца био Стеван Ћеле Вилотић. Из те генерације сви су постали озбиљни играчи, осим мене и, донекле, Драгана – Тодета Тодоровића. Тоде је био већи таленат од Зорана и Златка Вујовића, као и од Крмпотића, који у то време још није био бек, већ је играо на позицији нападача. У том тиму играли смо, као голмани, Никитовић и ја, а онда и Бобинац из загребачког Динама, Зукановић из зеничког Челика, Мирослав Шугар из Ријеке, Душан Ајдар из Рада, браћа Зоран и Златко Вујовић из Хајдука, Зоран Воротовић, који је тада био у Сутјесци, па после у Будућности, Жарко Вукчевић, такође из Подгорице, Љубеновић из ОФК Београда, Блаж Слишковић из Вележа, Предраг Паја Пашић из Сарајева, Џевад Прекази и Миодраг Радовић из Партизана… Први турнир на којем смо учествовали био је „Трофеј Југославије”, где су, уз нас, играле и селекције Аустрије, Чехословачке и Француске. После је уследио традционални турнир у Монаку, који се играо у част рођендана принца Алберта, који је представљао једно од јачих такмичења у Европи. Квалификовали смо се потом и за првенство Старог континента, одиграли смо баш пуно утакмица и још више путовали широм Европе.

Уместо да настави с даљим развојем, како је сам признао, Зоран Пајић направио је грешку, када је, 1978. године, решио да напусти Војводину.

– Тада сам направио паузу, да би ме другари позвали да пређем с њима у Кабел. Били су ту покојни Слоба Тувић, Бркић и Чичић и убедили су ме. Реч је била о клубу који је наступао у тада јакој, трећој лиги наше земље, али сам се, дубоко у себи, надао новом позиву из Војводине. Могао сам да пређем и у ОФК Београд, али ме Воша, чији сам и даље био играч под уговором, није пустила да одем на Карабурму. После тога сам се оженио, па отишао у војску… Прво сам био у Билећи, па у Сплиту, где су ме саиграчи из репрезентације позвали да тренирам с њима, али нисам прихватио, већ сам одлучио да вежбам са друголигашем из Солина, где је тренер био Станко Поклеповић. Играчки кадар чинили су све сами играчи Хајдука, попут Ћелића, Миљуша, Младине, Јуричка, Вујичића, Јелавића и голмана Кабрића, који су ме убеђивали да останем с њима и када завршим обавезу према ЈНА. Ни то нисам желео, већ сам после отишао у Јединство из Брчког, већ сам примио и паре за уговор који је требало да потпишем, када су се појавила браћа Рајић из Бачког Јарка и позвали ме у Младост из тог места надомак Новог Сада. Прихватио сам њихову понуду…

Зоранова фудбалска каријера, ипак, потрајала је дуго, све до његове 36. године.

– Најнижи ранг у којем сам наступао била је Војвођанска лига. Поред оног који је припадао Младости, носио сам и дресове Славије, односно Кабела. Када сам напунио 36 година, схватио сам да сам живео у заблуди када сам завршио Средњу машинску школу и веровао да ми више од тога никада неће бити потребно. Ипак, давно, давно уписао сам, као и сва тадашња деца, Вишу економску школу, на којој сам дао три испита и више нисам желео да учим. Живот и некаква каријера су ме, међутим, разуверили да ћу све лако да завршавам уз помоћ фудбала, па сам, 2000 године, завршио Високу пословну школу. Тада сам већ радио у Водоводу на Лиману, у којем сам провео 30 година као руководилац и остварио, испоставило се, много значајнију каријеру него у спорту. Иако ме је било срамота да наставим са школовањем после толико времена, одважио сам се и факлутет сам завршио у року. До пензије сам остао у истој фирми и, ево, данас уживам у пензионерским данима, које прекраћујем и свакодневним трчањем и физичким активностима на терену Борца у Раковцу.

Занимало нас је и Зораново породично стање.

– У браку сам са супругом Зорицом, која је радила у беочинској Цементари, Имамо сина јединца Владу, који је рођен 1981. године и живот је продужио у Аустрији. Живи тамо с девојком, али немају деце, иако би већ требали да буду отац и мајка, па се супруга и ја још нисмо остварили као бака и деда. Из почетка сам их често запиткивао о томе, али, како године пролазе, све ређе сам то чинио, па их данас више ништа ни не питам. Када је био млађи, и он се мало бавио спортом, играо је кратко у Славији, али без већих и изражењих амбиција.

Каријеру је Панић, дакле, одавно завршио. Могао је у њој да постане неко и нешто, када то кажемо, мислимо да се значајније оствари у свету фудбала, али су му ствари измицале из руку. Голмански потенцијал је несумњиво имао, али одлуке које је доносио, као немање менаџера који би усмеравали његову каријеру, учинили су своје. Остао је „дечко који је обећавао”, радио је са великим тренерским и играчким именима, али су успехе остваривали и леп новац зарадили неки други људи. Ипак, утисак је, не жали због тога, јер остао је доследан себи, Због тога смо га, на крају, упитали да ли, ипак, због нечег или за нечим жали из тог доба.

– Знате како: Војводина је нас све који смо у њој тренирали, научила да је волимо. И када су нас тражили други клубови, говорим о нама, њеној некадашањој деци, увек нам је било важно шта ће Војводина на све то да каже. То је, признаћете, заиста невероватно, Сећам се да је Драган Тодоровић, којег сам већ спомињао, 1982. године, али тада као играч Осијека, стигао и до списка за репрезетацију Југославије за Светско првенство у Шпанији, на само један позив из Новог Сада, поново дошао у Војводину, да би у њој после био 30. играч. Када бих могао поново да кренем, можда бих неке ствари учинио другачије, тешко је, после свих ових деценија које су прохујале, реално проценити шта би било, да је било – завршио је своју причу Раковчанин Зоран Пајић, који, ни упркос поодмаклим годинама, нема намеру да одустане од физичке активности, кроз коју, на посебан начин, демонстрира и посвећеност фудбалу, спорту који никада није престао да воли пуним срцем.

Александар Предојевић