(VIDEO) STEFAN MUSA SVOJEVREMENO GOLMAN VOŠINOG PIONIRSKOG TIMA, NA GOLU MINHENA 1860: Državni prvaci, rasuti po svetu
Višemilionski transfer Miloša Pantovića (23) iz TSC-a u Panatinaikos podsetio je na šampionski niz Vošinih pionira koji su svoje mesto u kolektivu prepustili polufabrikatima sa različitih meridijana sveta.
Pantović, član mlade srpske reperezentacije, koga je selektor Dragan Stojković pozvao pod nacionalnu zastavu na američkoj turneji, rođeni je Novosađanin i član pionirskog sastava, poslednjeg državnog prvaka u pola belom, pola u crvenom.
Baš kao i vršnjaci mu, koje je selektirao Miodrag Bata Pantelić, danas su stubovi klubova u različitim sredinama: Stojak u Oberdorfu, Matić u norveškom Štabaku, Pisar u Slovačkoj, Babić u Spartaku, Krstić u TSC-u, Ergelaš u Mačvi, a golman Stefan Musa u Minhenu 1860.
– Spletom okolnosti, umesto da napredujem u Vojvodini, u Nemačkoj sam krenuo od nule, od nižerazrednih klubova Garšinga i Najhofa, do regionalnog takmičenja turskih gastarbajtera u klubu Turkudžu – priča Stefan Musa. - Na jednom gostovanju pozvao me je skaut Landsberga i ponudio uslove koji se ne odbijaju. Ni godina nije prošla, a ja sam već bio u Minhenu 1860. nekadašnjem nemačkom šampionu i to baš u godini kada je i Vojvodina osvojila prvi šampionski trofej. I eto, kako god zakoračim, na svakom koraku, srećem znak koji me u Vojvodinu vraća. Ko zna, ne bih isključio mogućnost da jednoga dana i stanem na gol kluba u kome sam svoju sudbinu pročitao.
Kratak susret u gradu njegovog rođenja bio je prožet sećanjima na pionirsku titulu i njegov golmanski razvoj. U pauzama klupskih obaveza koristi svaku priliku da prošeta Zmaj Jovinom u centru Novog Sada.
– Bili smo na pripremama u Antaliji baš u vreme kada i Vojvodina. Želeo sam da se nađem sa Novevskim, drugom iz pionirskog sastava, jedinim koji je u Voši danas, da se na titulu podsetimo, ali znate kako, obaveze, treninzi... Jedva čekamo da odmorimo, pa opet obaveze... Dok trepneš već smo kod kuće, nastavak sezone, konkurencija... Za sada ostajem u Minhenu, trenerski rad je na vrhunskom nivou. Već sam 18 godina u fudbalu, navikao sam na rad, red i disciplinu, sve sa željom da naučim nešto novo, da budem bolji nego što jesam.
Igra, druženje, zabava, sve su to elementi koji čine svakodnevicu mladog čoveka. Svaki pehar, medalja, svaki odbranjeni šut protivničkog igrača, sve je to nadgradnja na putu njegovog napredovanja među stativama. Motiv uvek isti – korak bliže cilju.
– Počeo sam sa pet godina kao centarfor, kod profesora Bolesnikova. Jednom prilikom izostao golman i ja se javim da ga zamenim. Kako tad, tako i danas. Koliko je lep osećaj kada date gol, još je lepši kada sačuvate svoju mrežu od protivničkih napadača. Sa trenerom Miodragom Pantelićem spoznao sam šta je to posvećenost treningu i želji za napretkom. Njegov odnos prema nama u pionirskom uzrastu odresio mi je pravac u životu. Titula državnog prvaka, naročito pobeda protiv vršnjaka u Partizanu i kasnije u finalu sa Napretkom bez primljenog gola, bili su osnov svemu što je u budućnosti usledilo. Na žalost, po osvajanju trofeja generacija se razišla...
Podrška roditelja, posle raspada generacije, bila je ključna u nameri da istraje, mada u komunikaciji profesionalni angažman nikada nije predstavljao imperativ. Uporedo sa fudbalskim obavezama Musa je radio i na opštem obrazovanju. Redovno je išao u školu, a u Sportskoj gimnaziji bio je đak generacije.
– Čujem se sa drugarima iz generacije, s vremena na vreme. Društvene mreže su nas zadržale na okupu, barem u tom virtuelnom svetu. Novi Sad je moj rodni grad, imamo o čemu da pričamo, svega se rado sećam. Istina, bilo je tu i detalja za zaborav, kao i svugde, ali zadovoljstvo postignutim potire loše uspomene. Neke stvari nije lako potisnuti iz sećanja, ali ih je dobro držati na distanci, u zapećku svesti, odakle ne mogu da utiču na sreću koju jedino fudbal i takmičenja mogu da priušte.
Odluka da se fudbalu posveti, bez posrednika u karijeri, bila je težak izazov u kordinatama nemilosrdnog fudbalskog tržišta. Pri tom, promena sredine, jezik, mentalitet, navike, sve su to bile prepreke koje je savladavao, jednu po jednu. Sa zbirom iskustava iza sebe i jasno uobličenom namerom u perspektivi, na konačan cilj gledao je kao na izvesnost na horizontu kome je težio.
– Nikada nisam preskakao stepenice u karijeri. Nisam tražio hleba preko pogače. Uvek mi je zdravlje bilo na prvom mestu, kao osnov svemu. Zdravlje i svest da sam na pravom putu. Do sada, šta god da sam poželeo, sve sam i dostigao. A što se cilja tiče, on je sadržan u mojoj želji, koju bih da pretvorim u nameru, da jednoga dana obučem nacionalni dres, pod zastavom Srbije – optimistički je razgovor za Dnevnik završio Stefan Musa, nekadašnji golman Vošinog pinirskog sastava, poslednjeg državnog prvaka u pola belom, pola u crvenom.
PANTELIĆ, PRE SVIH
– Temelj mom golmanskom razvoju postavio je profesor Vlada Tadić iz Valjeva, u periodu od 2014. do 2018. godine. U Vojvodini sam trenirao sa Draganom Vasićem koji mi je prenosio svoja golmanska iskustva, a u Minhenu učim od trenera Adija Musića i Nenada Pavlovića. Od trenera sa kojima sam sarađivao, uz neprevaziđenog Miodraga Pantelića, izdvojio bih Alpera Kajabunara i Aleksandra Šmita.