(ВИДЕО) СТЕФАН МУСА СВОЈЕВРЕМЕНО ГОЛМАН ВОШИНОГ ПИОНИРСКОГ ТИМА, НА ГОЛУ МИНХЕНА 1860: Државни прваци, расути по свету
Вишемилионски трансфер Милоша Пантовића (23) из ТСЦ-а у Панатинаикос подсетио је на шампионски низ Вошиних пионира који су своје место у колективу препустили полуфабрикатима са различитих меридијана света.
Пантовић, члан младе српске реперезентације, кога је селектор Драган Стојковић позвао под националну заставу на америчкој турнеји, рођени је Новосађанин и члан пионирског састава, последњег државног првака у пола белом, пола у црвеном.
Баш као и вршњаци му, које је селектирао Миодраг Бата Пантелић, данас су стубови клубова у различитим срединама: Стојак у Обердорфу, Матић у норвешком Штабаку, Писар у Словачкој, Бабић у Спартаку, Крстић у ТСЦ-у, Ергелаш у Мачви, а голман Стефан Муса у Минхену 1860.
– Сплетом околности, уместо да напредујем у Војводини, у Немачкој сам кренуо од нуле, од нижеразредних клубова Гаршинга и Најхофа, до регионалног такмичења турских гастарбајтера у клубу Туркуџу – прича Стефан Муса. - На једном гостовању позвао ме је скаут Ландсберга и понудио услове који се не одбијају. Ни година није прошла, а ја сам већ био у Минхену 1860. некадашњем немачком шампиону и то баш у години када је и Војводина освојила први шампионски трофеј. И ето, како год закорачим, на сваком кораку, срећем знак који ме у Војводину враћа. Ко зна, не бих искључио могућност да једнога дана и станем на гол клуба у коме сам своју судбину прочитао.
Кратак сусрет у граду његовог рођења био је прожет сећањима на пионирску титулу и његов голмански развој. У паузама клупских обавеза користи сваку прилику да прошета Змај Јовином у центру Новог Сада.
– Били смо на припремама у Анталији баш у време када и Војводина. Желео сам да се нађем са Новевским, другом из пионирског састава, јединим који је у Воши данас, да се на титулу подсетимо, али знате како, обавезе, тренинзи... Једва чекамо да одморимо, па опет обавезе... Док трепнеш већ смо код куће, наставак сезоне, конкуренција... За сада остајем у Минхену, тренерски рад је на врхунском нивоу. Већ сам 18 година у фудбалу, навикао сам на рад, ред и дисциплину, све са жељом да научим нешто ново, да будем бољи него што јесам.
Игра, дружење, забава, све су то елементи који чине свакодневицу младог човека. Сваки пехар, медаља, сваки одбрањени шут противничког играча, све је то надградња на путу његовог напредовања међу стативама. Мотив увек исти – корак ближе циљу.
– Почео сам са пет година као центарфор, код професора Болесникова. Једном приликом изостао голман и ја се јавим да га заменим. Како тад, тако и данас. Колико је леп осећај када дате гол, још је лепши када сачувате своју мрежу од противничких нападача. Са тренером Миодрагом Пантелићем спознао сам шта је то посвећеност тренингу и жељи за напретком. Његов однос према нама у пионирском узрасту одресио ми је правац у животу. Титула државног првака, нарочито победа против вршњака у Партизану и касније у финалу са Напретком без примљеног гола, били су основ свему што је у будућности уследило. На жалост, по освајању трофеја генерација се разишла...
Подршка родитеља, после распада генерације, била је кључна у намери да истраје, мада у комуникацији професионални ангажман никада није представљао императив. Упоредо са фудбалским обавезама Муса је радио и на општем образовању. Редовно је ишао у школу, а у Спортској гимназији био је ђак генерације.
– Чујем се са другарима из генерације, с времена на време. Друштвене мреже су нас задржале на окупу, барем у том виртуелном свету. Нови Сад је мој родни град, имамо о чему да причамо, свега се радо сећам. Истина, било је ту и детаља за заборав, као и свугде, али задовољство постигнутим потире лоше успомене. Неке ствари није лако потиснути из сећања, али их је добро држати на дистанци, у запећку свести, одакле не могу да утичу на срећу коју једино фудбал и такмичења могу да приуште.
Одлука да се фудбалу посвети, без посредника у каријери, била је тежак изазов у кординатама немилосрдног фудбалског тржишта. При том, промена средине, језик, менталитет, навике, све су то биле препреке које је савладавао, једну по једну. Са збиром искустава иза себе и јасно уобличеном намером у перспективи, на коначан циљ гледао је као на извесност на хоризонту коме је тежио.
– Никада нисам прескакао степенице у каријери. Нисам тражио хлеба преко погаче. Увек ми је здравље било на првом месту, као основ свему. Здравље и свест да сам на правом путу. До сада, шта год да сам пожелео, све сам и достигао. А што се циља тиче, он је садржан у мојој жељи, коју бих да претворим у намеру, да једнога дана обучем национални дрес, под заставом Србије – оптимистички је разговор за Дневник завршио Стефан Муса, некадашњи голман Вошиног пинирског састава, последњег државног првака у пола белом, пола у црвеном.
ПАНТЕЛИЋ, ПРЕ СВИХ
– Темељ мом голманском развоју поставио је професор Влада Тадић из Ваљева, у периоду од 2014. до 2018. године. У Војводини сам тренирао са Драганом Васићем који ми је преносио своја голманска искуства, а у Минхену учим од тренера Адија Мусића и Ненада Павловића. Од тренера са којима сам сарађивао, уз непревазиђеног Миодрага Пантелића, издвојио бих Алпера Кајабунара и Александра Шмита.