KAKO JE DUŠKO VUJOŠEVIĆ ZA „DNEVNIK“ GOVORIO O NOVOM SADU: Bilo bi bolje da imamo dva života
Tokom višečasovnog boravka na književnoj večeri na brodu „Cepelin“ u Novom Sadu, Duško Vujošević je, opisujući kako je obrazovao svoje igrače kroz čitanje, još jednom pružio uvid u metode svog rada.
Upravo to je bio i povod za razgovor za „Dnevnik“, na čijem početku je osvajač 23 trofeja s Partizanom opisao kako se osećao tokom jednog od ne toliko čestih boravaka u Srpskoj Atini. Bio je to jedan od njegovih poslednjih intervjua koje je dao, pre nego što je, u sredu 8. aprila preminuo u 67. godini.
– Svaka poseta Novom Sadu jako mi prija – rekao je Vujošević za naš list. – Iako su Beograd i Novi Sad blizu, u poslednje vreme ovamo ne dolazim često. Sada se, međutim, poseta poklopila s lepim ambijentom na splavu "Cepelin", s prelepim pogledom na Petrovaradinsku tvrđavu. Razgovor se ticao dve stvari – sporta i književnosti, navike čitanja, obe stvari koje puno volim. Volim da pričam o tome, tako da mi je bilo veoma prijatno – naveo je tada 65-godišnji trener.
Govorio je legendarni Vujošević i o podizanju vojvođanskih klubova, pre svega Spartaka i Vojvodine, koji su dokazali da su napravili ozbiljan iskorak u odnosu na prethodne godine.
– Srpska košarka ima veliku potrebu da obnovi i uveća Novi Sad i Suboticu, kao košarkaške centre. Oba grada su imala prvoligašku ekipu u staroj Jugoslaviji, češće Novi Sad, ali smanjena Srbija, u odnosu na nekadašnju SFRJ, ima veću potrebu za tim centrima koji su i u onda bili značajni. Vojvodina je bila i prostor na kojem su se rađali igrači koji su bili lideri te stare jugoslovenske škole košarke, poput Zlatoja Nestorova i Lasla Hajnala. Govorim samo o muškoj, a u ženskoj je imala još i veći značaj. Kad su u pitanju novije generacije, tu su Željko Rebrača i Dejan Bodigora kao perjanica, Milenko Tepić i Milan Gurović, takođe. Nemoguće je nabrojati sve one koji su imali značaj. U tom smislu i u smislu publike, to su gradovi koji imaju ekonomski potencijal i značajno tržište u odnosu na našu teritoriju.
Tokom bogate karijere u kojoj je najveći trag ostavio u Partizanu, sedeo je i na klupi reprezentacije Srbije i Crne gore, moskovskog giganta CSKA i brojnih drugih timova. Postoji li nešto što bi promenio?
– Moj veliki prijatelj i veliki slikar, Vojo Stanić, znao je da kaže da čovek treba da ima dva života – jedan u kojem bi mogao da napravi greške i drugi koji bi proživeo kako treba, s naknadnom pameću, koja bi u tom slučaju imala veliku težinu. Tako da, sve bih uradio drugačije, što ne znači da nisam svestan nekih rezultata i uspeha. Bilo bi bolje da svako od nas ima dva života – zaključio je Vujošević razgovor za „Dnevnik“.
