КАКО ЈЕ ДУШКО ВУЈОШЕВИЋ ЗА „ДНЕВНИК“ ГОВОРИО О НОВОМ САДУ: Било би боље да имамо два живота
Током вишечасовног боравка на књижевној вечери на броду „Цепелин“ у Новом Саду, Душко Вујошевић је, описујући како је образовао своје играче кроз читање, још једном пружио увид у методе свог рада.
Управо то је био и повод за разговор за „Дневник“, на чијем почетку је освајач 23 трофеја с Партизаном описао како се осећао током једног од не толико честих боравака у Српској Атини. Био је то један од његових последњих интервјуа које је дао, пре него што је, у среду 8. априла преминуо у 67. години.
– Свака посета Новом Саду јако ми прија – рекао је Вујошевић за наш лист. – Иако су Београд и Нови Сад близу, у последње време овамо не долазим често. Сада се, међутим, посета поклопила с лепим амбијентом на сплаву "Цепелин", с прелепим погледом на Петроварадинску тврђаву. Разговор се тицао две ствари – спорта и књижевности, навике читања, обе ствари које пуно волим. Волим да причам о томе, тако да ми је било веома пријатно – навео је тада 65-годишњи тренер.
Говорио је легендарни Вујошевић и о подизању војвођанских клубова, пре свега Спартака и Војводине, који су доказали да су направили озбиљан искорак у односу на претходне године.
– Српска кошарка има велику потребу да обнови и увећа Нови Сад и Суботицу, као кошаркашке центре. Оба града су имала прволигашку екипу у старој Југославији, чешће Нови Сад, али смањена Србија, у односу на некадашњу СФРЈ, има већу потребу за тим центрима који су и у онда били значајни. Војводина је била и простор на којем су се рађали играчи који су били лидери те старе југословенске школе кошарке, попут Златоја Несторова и Ласла Хајнала. Говорим само о мушкој, а у женској је имала још и већи значај. Кад су у питању новије генерације, ту су Жељко Ребрача и Дејан Бодигора као перјаница, Миленко Тепић и Милан Гуровић, такође. Немогуће је набројати све оне који су имали значај. У том смислу и у смислу публике, то су градови који имају економски потенцијал и значајно тржиште у односу на нашу територију.
Током богате каријере у којој је највећи траг оставио у Партизану, седео је и на клупи репрезентације Србије и Црне горе, московског гиганта ЦСКА и бројних других тимова. Постоји ли нешто што би променио?
– Мој велики пријатељ и велики сликар, Војо Станић, знао је да каже да човек треба да има два живота – један у којем би могао да направи грешке и други који би проживео како треба, с накнадном памећу, која би у том случају имала велику тежину. Тако да, све бих урадио другачије, што не значи да нисам свестан неких резултата и успеха. Било би боље да свако од нас има два живота – закључио је Вујошевић разговор за „Дневник“.
