(NE)ZABORAVLJENI: Dragan Lukovski, bivši svetski košarkaški šampion sa Jugoslavijom SLUČAJNOST KOJA TO BAŠ I NIJE BILA

Posle toga, naš državni tim odbranio je tron i u Barseloni 1997, a potom je, 9. avgusta 1998, osvojio i četvrtu titulu prvaka sveta, na Mundobasketu, odigranom takođe u prestonici Grčke.

I dok su dve evropske titule, da ne budemo (pre)skromni, nekako bile i očekivane, planetarna to baš i nije bila. Jednostavno, tim koji je u Atini predvodio selektor Željko Obradović, nije nastupio u najjačem sastavu, pa su mnogi tvrdili kako nema šansu da stigne do postolja, a kamo li do zlatne medalje. Ali, ovdašnja košarka decenijama unazad predstavlja fenomen, nanovo se rađa poput Feniksa i šokira svekoliku javnost na svim meridijanima.

Jedan od junaka trijumfa Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Atini bio je glavni protagonista u našoj novoj priči, plejmejker Dragan Lukovski (50), čovek koji se nije slučajno našao u košarkaškom svetu.

- U rodnom Skoplju sam prvi put ozbiljnije počeo da razmišljam u šestom razredu osnovne škole, iako su mi otac Janko i stric Mitko bili poznati i priznati igrači Rabotničkog iz najslavnijih dana tog kluba – krenula je Draganova priča. – Pre toga, išao sam tamo gde je išlo i moje društvo... Ćale mi se nikada nije mešao u odluke, pa nije to ni tada učinio. Sam sam, jednostavno, poželeo da se oprobam na košarkaškom terenu i počeo sam da treniram. Zanimljivo je to što je moj rođeni brat Nino pre mene ušao u taj svet, ali ga je nedostatak visine onemogućio da uradi nešto značajnije. Bio je, čak, pri prvom timu subotičkog Spartaka u izlaznoj juniorskoj godini, ali nije prošao, pa je nastavio da igra u nižim ligama.

Dragan je ozbiljno počeo da trenira takođe u Subotici gde se porodica Lukovski preselila zbog Jankovog trenerskog posla.

- Ubrzo posle toga, prešli smo u Bačku Topolu, gde sam, sa samo 14 godina, igrao za juniore, a trenirao s prvim timom. Već u drugoj sezoni, bio sam igrač seniorske ekipe, koja je nastupala u Prvoj vojođanskoj ligi, a meni je sticanje iskustva bila od velike koristi. Tada je dres Topole nosio i Čamprag, u to vreme jedan od najboljih B ligaških plejmejkera. Da mogu da izgradim sopstveni put, međutim, osetio sam ranije, na školskim prvenstvima u Subotici. Ipak, ključni trenutak da se definitivno opredelim za to da budem košarkaš, dogodio se u trenucima kada sam imao probleme sa školom... Otac je seo samnom i obavili smo zaista ozbiljan razgovor. Sećam se, rekao je da vidi da me škola baš i ne zanima i pitao šta želim da uradim od života. Odgovorio sam da hoću da igram košarku... Janko je tu priču završio rečima: „Školu završi, kako budeš mogao, ali ako budem video da izostaneš s bilo kog treninga i da košarci nisi posvećen, imaćemo velike nevolje“. To je bila najbolja opcija za mene i tako je, zapravo, sve krenulo.

Pred sam početak ratova u nekadašnjoj SFR Jugoslaviji, porodica Lukovski se, na godinu dana, vratila u Skoplje i Dragan je nastupao za juniore Rabotničkog. Nažalost, i pored solidne generacije koju je taj klub imao, sve se ubrzo raspalo i usledila je Jankova seoba u Pančevo, gde je postao trener Profikolora, a Dragan se vratio u Suboticu.

- Mogao sam da biram kuda ću, ali me je društvo iz Subotice opredelilo za to da izaberem Spartak. Dve naredne godine nosio sam dres te ekipe, igrao dobro, a onda sam „eksplodirao“ u novosadskoj Vojvodini i praktično odatle je krenula moja ozbiljna karijera. U Novi Sad me je, zajedno sa sobom, poveo otac, koji je verovao u mene. Proveo sam u crveno-belom dresu godinu dana, a onda sam, i pored interesovanja mnogih ekipa, odlučio da karijeru nastavim u Partizanu, gde sam proveo naredne četiri sezone.  Bilo je to 1995. godine, stigao sam tog leta zajedno s Ljubom Vidačićem i Dejanom Tomaševićem, s tim da su crno-beli mene videli kao perspektivu. Međutim, dobro sam se snašao u Beogradu, krenuo da igram dobro i eto...

Tih godina, kako je Dragan objasnio, reprezentacija Jugoslavije je drugačije funkcionisala, nego što je to slučaj danas.

- Postojao je širi spisak košarkaša od, recimo, 24 imena. Od tog broja, njih 16 pripadali su, nazovimo je tako, ekstra klasi, dok su ostali bili članovi mlade selekcije. Na tom spisku bio sam nekih šest godina, a u prve tri sam nastupio na Evropskom juniorskom prvenstvu u Turskoj, a naredne godine i na Svetskom juniorskom prvenstvu u Australiji i na oba ta događaja osvojili smo broznane medalje. Posle toga smo se, već naredne, 1998. godine, Drobnjak, Šćepanović i ja priključili najboljoj selekciji i nastupili na seniorskom Prvenstvu sveta u Grčkoj. 

Pred taj veliki događaj, Jugoslavija je bila oslabljena, pa su joj mnogi predviđali loš plasman.

- Tog leta smo izuzetno ozbiljno trenirali. Pripreme na Kopaoniku bile su mi najteže u životu, jer smo radili tri ili četiri nedelje, što je danas nezamislivo, tim pre što smo posle nastupali i na turnirima u Italiji. Treninzi su nam trajali po dva i po sata i, ako se prisetite, na SP smo sve bitne utakmice rešavali u poslednjih desetak minuta, što je bila direktna posledica akumulirane snage. Svi smo se ponašali kao jedan, bez podele na mlađe i starije. Ne pamtim osećaje koji su me preplavili posle polufinalne utakmice s Grčkom, pred 20.000 navijača te selekcije u OAKA dvorani, ali znam da je bilo baš zeznuto i teško. Postao sam, zajedno s ostalim reprezentaticima, deo istorije naše košarke, to je prelep i osećaj koji budi ponos. On je dodatno bio uvećan činjenicom da smo u finalu savladali i selekciju Rusije, ponovo na jednu loptu, čime smo naša imena zacementirali u knjigama koje će da čitaju neke buduće generacije. Stekli smo poštovanje za sve ono što smo radili i uložili na emotivnom, igračkom i svakom drugom planu.

Dodatno je Dragan podvukao još jednu činjenicu:

- Država ja povukla pravi potez s nacionalnim priznanjima zaslužnim sportistima, osvajačima najvrednijih medalja. Zahvaljujući tome, stekli smo svi mi sigurnost i mogućnost da dostojanstvenije živimo i po završetku karijera.

Učestvovao je Lukovski i na Olimpijadi 2000. godine u Sidneju.

- Jesam, bio sam deo tog debakla...

Posle toga, više ga nije bilo u nacionalnom timu.

- Razišao sam se sa selektorom Svetislavom Pešićem. Posle Sidneja i perioda netreniranja zbog tadašnjih, oktobarskih događaja u našoj zemlji, potpuno nespreman otišao sam u Tursku, u Fenerbahče, jer se odmah ulazilo u sezonu. Nisam ni živeo sportski i naredna sezona, iz mog ugla, bila je jako loša i jedva sam je završio. Imao sam tada razgovor s Karijem, koji me je zvao na jednomesečne pripreme u Železniku, na kojima su, između ostalih, bili Tica, Vujanić i još neki tadašnji klinci. Selektor je želeo da dođem, kako bi mogao da me proveri. Tražio sam sastanak s njim, na kojem sam mu rekao da mi je potrebna pauza kako bih se odmorio, a on mi je odgovorio da, ako ne dođem, neću biti u reprezentaciji. Nisam prihvatio, jer nisam, ni fizički, ni psihički, bio spreman da ponovo krećem iz početka. Kasnije sam, 2004, u planovima Željka Obradovića bio viđen za prvog pleja za OI u Grčkoj, ali sam doživeo povredu skočnog zgloba i sve to je propalo.

Kada bi danas nešto mogao da promeni u vlastitoj karijeri, Dragan Lukovski nije imao dilemu šta bi to bilo.

- Bez dileme, živeo bih drugačije i mnogo sportskije. Od druge godine u Partizanu, počeo sam da pušim i, i pored velike energije i želje, nisam bio primer pravog sportiste. Isto tako, posle boravka u Feneru, nisam bio sportista koji ima zdrave ambicije, ali, srećom, uspeo sam sve da nadokandim. Uz pomoć pokojnog oca Janka i svoju želju i upornost. Da sam se drugačije ponašao i bolje trenirao u navedenom periodu, bila bi to druga i mnogo uspešnija priča.

Za kraj, nismo mogli da preskočimo pitanje koliko je Draganu Lukovskom pomoglo to što mu je otac bio veliki košarkaški trener i stvaralac Janko.

- Ko ga je poznavao i znao košarku, svestan je da biti u njegovoj blizini i društvu, bilo je nadahnuće. On je jako voleo ovaj sport, imao je ogromnu emociju prema njemu, pa je okolinu prosto punio tom ljubavlju. Nije me često gledao kada igram, niti smo direktno pričali o košarci. Jedino me je konstantno upozoravao na to da moram da radim na šutu, jer u suprotnom neću biti vrhunski. Tek sam, na Kopaoniku, uz njegovu pomoć, podigao šut i postao jedan od prva tri pleja u Evropi. I, kada sve to podvučem, puno mi je pomogao, možda i da toga nisam bio ni svestan.

Aleksandar Predojević