(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: Драган Луковски, бивши светски кошаркашки шампион са Југославијом СЛУЧАЈНОСТ КОЈА ТО БАШ И НИЈЕ БИЛА

После тога, наш државни тим одбранио је трон и у Барселони 1997, а потом је, 9. августа 1998, освојио и четврту титулу првака света, на Мундобаскету, одиграном такође у престоници Грчке.

И док су две европске титуле, да не будемо (пре)скромни, некако биле и очекиване, планетарна то баш и није била. Једноставно, тим који је у Атини предводио селектор Жељко Обрадовић, није наступио у најјачем саставу, па су многи тврдили како нема шансу да стигне до постоља, а камо ли до златне медаље. Али, овдашња кошарка деценијама уназад представља феномен, наново се рађа попут Феникса и шокира свеколику јавност на свим меридијанима.

Један од јунака тријумфа Југославије на Светском првенству у Атини био је главни протагониста у нашој новој причи, плејмејкер Драган Луковски (50), човек који се није случајно нашао у кошаркашком свету.

- У родном Скопљу сам први пут озбиљније почео да размишљам у шестом разреду основне школе, иако су ми отац Јанко и стриц Митко били познати и признати играчи Работничког из најславнијих дана тог клуба – кренула је Драганова прича. – Пре тога, ишао сам тамо где је ишло и моје друштво... Ћале ми се никада није мешао у одлуке, па није то ни тада учинио. Сам сам, једноставно, пожелео да се опробам на кошаркашком терену и почео сам да тренирам. Занимљиво је то што је мој рођени брат Нино пре мене ушао у тај свет, али га је недостатак висине онемогућио да уради нешто значајније. Био је, чак, при првом тиму суботичког Спартака у излазној јуниорској години, али није прошао, па је наставио да игра у нижим лигама.

Драган је озбиљно почео да тренира такође у Суботици где се породица Луковски преселила због Јанковог тренерског посла.

- Убрзо после тога, прешли смо у Бачку Тополу, где сам, са само 14 година, играо за јуниоре, а тренирао с првим тимом. Већ у другој сезони, био сам играч сениорске екипе, која је наступала у Првој војођанској лиги, а мени је стицање искуства била од велике користи. Тада је дрес Тополе носио и Чампраг, у то време један од најбољих Б лигашких плејмејкера. Да могу да изградим сопствени пут, међутим, осетио сам раније, на школским првенствима у Суботици. Ипак, кључни тренутак да се дефинитивно определим за то да будем кошаркаш, догодио се у тренуцима када сам имао проблеме са школом... Отац је сео самном и обавили смо заиста озбиљан разговор. Сећам се, рекао је да види да ме школа баш и не занима и питао шта желим да урадим од живота. Одговорио сам да хоћу да играм кошарку... Јанко је ту причу завршио речима: „Школу заврши, како будеш могао, али ако будем видео да изостанеш с било ког тренинга и да кошарци ниси посвећен, имаћемо велике невоље“. То је била најбоља опција за мене и тако је, заправо, све кренуло.

Пред сам почетак ратова у некадашњој СФР Југославији, породица Луковски се, на годину дана, вратила у Скопље и Драган је наступао за јуниоре Работничког. Нажалост, и поред солидне генерације коју је тај клуб имао, све се убрзо распало и уследила је Јанкова сеоба у Панчево, где је постао тренер Профиколора, а Драган се вратио у Суботицу.

- Могао сам да бирам куда ћу, али ме је друштво из Суботице определило за то да изаберем Спартак. Две наредне године носио сам дрес те екипе, играо добро, а онда сам „експлодирао“ у новосадској Војводини и практично одатле је кренула моја озбиљна каријера. У Нови Сад ме је, заједно са собом, повео отац, који је веровао у мене. Провео сам у црвено-белом дресу годину дана, а онда сам, и поред интересовања многих екипа, одлучио да каријеру наставим у Партизану, где сам провео наредне четири сезоне.  Било је то 1995. године, стигао сам тог лета заједно с Љубом Видачићем и Дејаном Томашевићем, с тим да су црно-бели мене видели као перспективу. Међутим, добро сам се снашао у Београду, кренуо да играм добро и ето...

Тих година, како је Драган објаснио, репрезентација Југославије је другачије функционисала, него што је то случај данас.

- Постојао је шири списак кошаркаша од, рецимо, 24 имена. Од тог броја, њих 16 припадали су, назовимо је тако, екстра класи, док су остали били чланови младе селекције. На том списку био сам неких шест година, а у прве три сам наступио на Европском јуниорском првенству у Турској, а наредне године и на Светском јуниорском првенству у Аустралији и на оба та догађаја освојили смо брознане медаље. После тога смо се, већ наредне, 1998. године, Дробњак, Шћепановић и ја прикључили најбољој селекцији и наступили на сениорском Првенству света у Грчкој. 

Пред тај велики догађај, Југославија је била ослабљена, па су јој многи предвиђали лош пласман.

- Тог лета смо изузетно озбиљно тренирали. Припреме на Копаонику биле су ми најтеже у животу, јер смо радили три или четири недеље, што је данас незамисливо, тим пре што смо после наступали и на турнирима у Италији. Тренинзи су нам трајали по два и по сата и, ако се присетите, на СП смо све битне утакмице решавали у последњих десетак минута, што је била директна последица акумулиране снаге. Сви смо се понашали као један, без поделе на млађе и старије. Не памтим осећаје који су ме преплавили после полуфиналне утакмице с Грчком, пред 20.000 навијача те селекције у ОАКА дворани, али знам да је било баш зезнуто и тешко. Постао сам, заједно с осталим репрезентатицима, део историје наше кошарке, то је прелеп и осећај који буди понос. Он је додатно био увећан чињеницом да смо у финалу савладали и селекцију Русије, поново на једну лопту, чиме смо наша имена зацементирали у књигама које ће да читају неке будуће генерације. Стекли смо поштовање за све оно што смо радили и уложили на емотивном, играчком и сваком другом плану.

Додатно је Драган подвукао још једну чињеницу:

- Држава ја повукла прави потез с националним признањима заслужним спортистима, освајачима највреднијих медаља. Захваљујући томе, стекли смо сви ми сигурност и могућност да достојанственије живимо и по завршетку каријера.

Учествовао је Луковски и на Олимпијади 2000. године у Сиднеју.

- Јесам, био сам део тог дебакла...

После тога, више га није било у националном тиму.

- Разишао сам се са селектором Светиславом Пешићем. После Сиднеја и периода нетренирања због тадашњих, октобарских догађаја у нашој земљи, потпуно неспреман отишао сам у Турску, у Фенербахче, јер се одмах улазило у сезону. Нисам ни живео спортски и наредна сезона, из мог угла, била је јако лоша и једва сам је завршио. Имао сам тада разговор с Каријем, који ме је звао на једномесечне припреме у Железнику, на којима су, између осталих, били Тица, Вујанић и још неки тадашњи клинци. Селектор је желео да дођем, како би могао да ме провери. Тражио сам састанак с њим, на којем сам му рекао да ми је потребна пауза како бих се одморио, а он ми је одговорио да, ако не дођем, нећу бити у репрезентацији. Нисам прихватио, јер нисам, ни физички, ни психички, био спреман да поново крећем из почетка. Касније сам, 2004, у плановима Жељка Обрадовића био виђен за првог плеја за ОИ у Грчкој, али сам доживео повреду скочног зглоба и све то је пропало.

Када би данас нешто могао да промени у властитој каријери, Драган Луковски није имао дилему шта би то било.

- Без дилеме, живео бих другачије и много спортскије. Од друге године у Партизану, почео сам да пушим и, и поред велике енергије и жеље, нисам био пример правог спортисте. Исто тако, после боравка у Фенеру, нисам био спортиста који има здраве амбиције, али, срећом, успео сам све да надокандим. Уз помоћ покојног оца Јанка и своју жељу и упорност. Да сам се другачије понашао и боље тренирао у наведеном периоду, била би то друга и много успешнија прича.

За крај, нисмо могли да прескочимо питање колико је Драгану Луковском помогло то што му је отац био велики кошаркашки тренер и стваралац Јанко.

- Ко га је познавао и знао кошарку, свестан је да бити у његовој близини и друштву, било је надахнуће. Он је јако волео овај спорт, имао је огромну емоцију према њему, па је околину просто пунио том љубављу. Није ме често гледао када играм, нити смо директно причали о кошарци. Једино ме је константно упозоравао на то да морам да радим на шуту, јер у супротном нећу бити врхунски. Тек сам, на Копаонику, уз његову помоћ, подигао шут и постао један од прва три плеја у Европи. И, када све то подвучем, пуно ми је помогао, можда и да тога нисам био ни свестан.

Александар Предојевић