(NE) ZABORAVLJENI: SLOBODAN BOŠKAN, ZLATNI ODBOJKAŠKI OLIMPIJAC IZ SIDNEJA 2000. GODINE Od novosadskog bloka do zlatne medalje u Sidneju – put jednog šampiona
Da li se još nekom, kao potpisniku ovog teksta, čini da su Olimpijske igre na kojima je tadašnja jugoslovenska odbojkaška reprezentacija, ostvarila fenomenalan uspeh i osvojila zlatnu medalju, bile nedavno?
Odgovor bi, usuđujemo se da prognoziramo, bio potvrdan, ali je od Sidneja 2000. godine, evo, prošlo već četvrt veka. Sećanja su, međutim, na sjajan rezultat selekcije koju je vodio trener Zoran Gajić i dalje veoma živa i nude svedočanstvo o neponovljivoj generaciji naše muške odbojke, koju su predvodili braća Vanja i Nikola Grbić, Vladimir Batez, Slobodan Kovač, Goran Vujević, Vasa Mijić, Đula Mešter, Andrija Gerić i ostali nezaboravni odbojkaški asovi.
Među njima bio je i Slobodan Boškan, Novosađanin rođen 18. avgusta 1975. godine, junak naše priče.
– Kada sam došao na svet, moja porodica živela je na novosadskom Satelitu, kratko smo se tu zadržali, ali dovoljno dugo da školovanje počnem u tamošnjoj Osnovnoj školi „Boris Kidrič“ – počeo je Boškan. – Već 1982. godine preselili smo se u Petrovaradin, u čuveni Blok 8, gde je, sećam se, stan imala i Lepa Brena. Bilo je to komplet novo naselje, smišljeno izgrađeno, s lepim oazama zelenila, parkinzima i igralištima za nas, decu. Nastavio sam tamo da pohađam OŠ „Vladimir Nazor“, danas „Jovan Dučić“, i, iz ove tačke gledišta, imao sam lepo detinjstvo. Družili smo se drugari i ja i, do četvrtog ili petog razreda, igrali fudbal, da bih onda prešao na rukomet u školskoj sekciji. Potom sam trenirao košarku na Spensu, mislim da je to tada bilo u okviru KK Vojvodina, kod trenera Zorana Mirkovića.
Ulazak u reprezentaciju
Imao je Slobodan Boškan nepunih 20 godina kada se prvi put našao na spisku naših A reprezentativaca. Priznaje, to mu je u tada puno značilo. „Kako i ne bi”, uz osmeh će Bole. „Neke od momaka iz državnog tima znao sam iz kluba, a ostale sam pre toga „poznavao“ samo s televizije, iz prenosa utakmica. Bio sam pod velikim utiskom kada sam dobio priliku da radim s njima, a svi oni bili su OK. Niko nije loše tretirao nas mlađe, niti se sećam ijedne neprijatne situacije. Trebalo mi je nekih godinu dana da to sve „svarim“ i da shvatim da sam zaista postao deo čitave te priče”.
Dečja radoznalost i želja da pronađe svoj sportski put, međutim, nisu Slobodana dugo vezali ni za košarkaški teren.
– Već u šestom razredu drugari su mi visinom bili do ramena, pa je nekako prirodno bilo to što sam probao da igram košarku. Ipak, posle nekoliko meseci sam i to napustio i u sedmom razredu krenuo na odbojku. Jesam bio viši od vršnjaka, ali ne drastično, da bi se u srednjoj školi već primetilo da ću biti visok, a danas to iznosi 196 centimetara. Sećam se, moja sestra, koja je starija pet godina od mene, poznavala je nekoliko odbojkaša Vojvodine i, preko Dragana Vermezovića, otišao sam na DIF. Tamo su već radili Vasa Mijić, Nedžad Osmankač, braća Stupar, sve momci koji su bili nešto stariji od mene, a vodio ih je trener Maoduš. Nakon što sam mu rekao da ranije nisam igrao odbojku, rekao mi je da to nije sport za mene i da idem u sekciju koju je držao Jovan Protić. Bilo nas je tamo sedam-osam, vežbali smo u maloj sali, ali sam posle godinu dana prebačen u novu grupu na DIF-u, koju je tada vodio Slobodan Buca Galešev.
Tu je Boškan trenirao sa svojim vršnjacima, a iz „stare“ garniture, ostao je samo Vasa Mijić, da bi se posle priključio i nešto mlađi Andrija Gerić i tu se radilo veoma ozbiljno.
– Već sa 17 godina priključen sam prvom timu Vojvodine, posle mene stigli su i Gerić i Đorđe Đurić, a trener prvog tima bio je Zoran Gajić. Naredne godine načinjena je smena generacija, otišao je trener, kog je nasledio Miško Kijac, a klub su napustili i Siniša Reljić, Nikola Grbić i još neki prvotimci. Direktor je bio Miroslav Vislavski, čovek ogromne energije i elana i sve se nekako namestilo da Vojvodina vlada domaćom scenom sve do početka novog milenijuma. On je dobro gurao svoj posao, Nikola Marić je odlično selektirao nove igrače, a veliku podršku su imali u Vladimiru Šiški, kasnije u Nedeljku Šipovcu, posle kojeg je klub preuzeo Đorđe Mihajlović ispred NIS-a i gurali smo do 1999. godine, kada se naša generacija razišla.
Emotivan doček u Novom Sadu
Po povratku iz daleke Australije, odbojkaškim junacima svečani doček nije upriličen u Beogradu, već je to učinjeno u Novom Sadu. „Vratili smo se iz Sidneja 3. oktobra 2000. Na aerodromu u Beogradu nam je upriličen nekakav doček, na kojem je bila sklepana bina i oko 100 ljudi koji su došli da nas pozdrave. Nije se, međutim, išlo pred Skupštinu u Beogradu, jer tadašnje državno rukovodstvo nije želelo da se na jednom mestu okupi velika masa ljudi, zbog političke situacije. To je, ipak, usledilo nekoliko dana kasnije, tačnije 5. oktobra. Miroslav Vislavski je to iskoristio, nije želeo da sve prođe bez susreta nas i navijača i on se dogodio u Novom Sadu. Bilo je sjajno i, iskren da budem, prijalo mi je sve to baš u mom rodnom gradu. Sve je tada gorelo od emocija!
Dobre igre u klubu, veoma brzo promovisale su Slobodana i Andriju i u reprezentativca naše zemlje.
– Mene i Gerića ubacili su u državnu selekciju 1995. godine, doduše nisam tada igrao, ali sam bio na spisku. Ipak, nisam otišao na Olimpijadu 1996. godine u Atlanti, na kojoj je Jugoslavija osvojila bronzano odličje. Ali, treba da podsetim i na to da smo od našeg ulaska u državnni tim, svake godine osvajali neku od medalja. Jeste, imali smo odličnu generaciju, čiji kostur su činili braća Grbić, Boba Kovač, pokojni Žare Petrović, Đula Mešter, pa Brđović, Tanasković, Kvisko Vujović... Među njima, bilo je osam-devet odbojkaša Vojvodine, kao dokaz pravog rada u našem klubu.
Činjenicu da neće biti u Atlanti prihvatio je, ali nerado.
– Naravno da mi je bilo krivo što me nema na spisku putnika, ali sam mogao i da razumem takvu odluku i prihvatio sam je, šta sam drugo mogao. Gajić je odlučio da u Atlantu, umesto dvojice, vodi trojicu korektora – Đurića, Bateza i Brđovića, a mesta nije bilo za četiri primača. Da jeste, tada bih i ja bio u državnom timu, ali je selektor procenio, pokazalo se to ispravnim, da još jedan korektor više može da mu bude od koristi. Igra Đurića u duelu za treće mesto, to je najbolje potvrdila. Od 1997. sam postao standardni reprezentativac i to me je odvelo na jedine Igre na kojima su učestvovao, a s kojih smo se vratili sa zlatnim odličjem.
U Sidneju, dakle, naša selekcija nije dobro počela takmičenje i u prva dva kola u grupi zabeležila je poraze od Rusije i Italije.
– Imali smo duge i teške pripreme na Kopaoniku, a Gajić nas nije spremao tako da pik forme dostignemo već kada takmičenje počne. On je, ustvari, planirao da turnir ne počnemo u vrhunskom izdanju, već smo bili na 70-80 odsto od toga. Međutim, kako je on odmicao, podizali smo nivo igre, a Gaja je bio majstor u tome. Nije nam spuštao obim rada, već je ciljao njegovu završnicu. Zato smo izgubili prva dva susreta od Rusa i Italijana, koji su već bili u punoj formi. Očekivanja od nas, ipak, bila su velika, jer je pred polazak selektor rekao da u Sidneju idemo po zlato, pa su izgubljene utakmice na narod i medije delovali poput šoka. Kada je to bilo najvažnije, u polufinalu i finalu, savladali smo iste te rivale, lakše nego što se očekivalo i stigli do zlata. Najiskrenije, ne mogu da kažem kako je do susreta odluke sve bilo super među nama, jer bilo je nervoze, u čemu je Vanja Grbić bio predvodnik. Štos je bio u tome da nas je Gaja čuvao za kraj, iako nije znao da li ćemo uopšte dotle da stignemo. Bio je to njegov svestan rizik, koji nam se na kraju i isplatio.
Trenerski i funkcionerski staž
Po završetku karijere aktivnog odbojkaša, Slobodan Boškan je ostao u sportu. „Osnovao sam svoj klub Dunav volej 2010. godine. Posle sam bio trener u Budvi dve godine, osvojio dva trofeja i bio trener reprezentacije Crne Gore, s kojom sam prigrlio Evroligu. Išlo mi je dobro, pa sam narednu godinu bio u Olimpijakosu, s kojim sam od tri, uzeo dva trofeja, ali sam odlučio da se vratim kući i pored nastojanja Grka da ostanem u njihovij sredini. Tada sam razgovarao s Batezom i ušao u Sportski savez Vojvodine, jer me politička priča nikada nije interesovala. Usledio je angažman u Vojvodini na mestu sportskog direktora i tu sam proveo četiri-pet godina. U poslednjih godinu i po dana, međutim, bio sam i trener ekipe, u vreme kada je predsednik bio Dragoljub Zbiljić”.
Boškan je zbog nastupa na najvećem svetskom sportskom događaju bio pod velikom impresijom. Prvo zbog mogućnosti da vidi sve te ljude, pa još i da ih sreće u olimpijskom selu među najboljim atletama na našoj planeti.
– Tako je, doduše, bilo tokom prvih nekoliko dana, jer kasnije, kada je krenulo naše takmičenje, više nismo imali mogućnosti, ni vremena za takve susrete. Tada se malo izoluješ od svega, uđeš u sopstveni ritam treninga i ishrane, pa nam se, ne jednom, dogodilo da dođemo u kantinu na obrok, a da ona bude prazna. Zbog toga, na mene je najveći utisak ostavila ceremonija otvaranja Olimpijade, a posle je taj osećaj nestao, jer smo bili u nekom našem „filmu“.
U četvrtfinalu je naša reprezentacija pobedila Holandiju i to je već bio sjajan rezultat.
– Za polufinale i finale zagrevali smo se u nekoj maloj sali, a trenutak pri ulasku u prepunu glavnu arenu izazvao je kod mene veliko uzbuđenje i iščekivanje. Istina, pred finale s Rusima, organizatori su nas malo zbrzali, jer je to bila poslednja utakmica na Igrama. Prilikom polaska iz apartmana, morali smo da ponesemo sve naše stvari, jer smo nakon dodele medalja odmah išli na avion. Nije bilo vremena da malo ostanemo u Sidneju i damo sebi oduška, već smo osvajanje zlata slavili u sali, na aerodromu, a posle i u avionu, na letu za Beograd.
Vuk nasledio sportski gen
Slobodanov sin Vuk Boškan, veliki je fudbalski talenat i na vratima je prvog tima Novosađana.
-Imam troje dece: najstariju Ivu (22), sina Vuka (19) i najmlađu Geu (17). Iva je u muzičkoj produkciji, Vuk je u fudbalu, a Gea je srednjoškolka i želi da bude glumica. Što se Vuka tiče, probao sam da ga nagovorim da igra odbojku, ali nije vredelo. Fudbal voli i želim mu sve najbolje, sportski gen je nasledio od mene, a sve od njega samog zavisi”.
Pre Igara, Boškan je napustio Vojvodinu i prešao u redove Olimpijakosa, gde je tada trener bio upravo Zoran Gajić.
– Proveo sam u Atini godinu dana, a onda sam prešao u Italiju, u ekipu Trenta. Vratio sam se potom u grčki Iraklis, da bi na red tada došao četvorogodišnji, izuzetno uspešni boravak u francuskom Turu. Tamo sam, 2005. godine, osvojio Ligu šampiona, 2007. bili smo drugoplasirani, a s mojom Vojvodinom sam, 1996. godine, bio na trećem mestu, dakle imam sve tri medalje. S reprezentacijom sam, pored olimpijskog zlata, osvojio srebro na Svetskom prvenstvu 1998, zlato na Evropskom 2001. u Ostravi, kao i bronze 1995, 2005. i 2007. godine – dodao je Slobodan Boškan, čovek od velikih uspeha i nosilac nacionalnog prizanja, koje mu, kako sam kaže, mnogo znači.