(НЕ) ЗАБОРАВЉЕНИ: СЛОБОДАН БОШКАН, ЗЛАТНИ ОДБОЈКАШКИ ОЛИМПИЈАЦ ИЗ СИДНЕЈА 2000. ГОДИНЕ Од новосадског блока до златне медаље у Сиднеју – пут једног шампиона

Одговор би, усуђујемо се да прогнозирамо, био потврдан, али је од Сиднеја 2000. године, ево, прошло већ четврт века. Сећања су, међутим, на сјајан резултат селекције коју је водио тренер Зоран Гајић и даље веома жива и нуде сведочанство о непоновљивој генерацији наше мушке одбојке, коју су предводили браћа Вања и Никола Грбић, Владимир Батез, Слободан Ковач, Горан Вујевић, Васа Мијић, Ђула Мештер, Андрија Герић и остали незаборавни одбојкашки асови. 

Међу њима био је и Слободан Бошкан, Новосађанин рођен 18. августа 1975. године, јунак наше приче.

– Када сам дошао на свет, моја породица живела је на новосадском Сателиту, кратко смо се ту задржали, али довољно дуго да школовање почнем у тамошњој Основној школи „Борис Кидрич“ – почео је Бошкан. – Већ 1982. године преселили смо се у Петроварадин, у чувени Блок 8, где је, сећам се, стан имала и Лепа Брена. Било је то комплет ново насеље, смишљено изграђено, с лепим оазама зеленила, паркинзима и игралиштима за нас, децу. Наставио сам тамо да похађам ОШ „Владимир Назор“, данас „Јован Дучић“, и, из ове тачке гледишта, имао сам лепо детињство. Дружили смо се другари и ја и, до четвртог или петог разреда, играли фудбал, да бих онда прешао на рукомет у школској секцији. Потом сам тренирао кошарку на Спенсу, мислим да је то тада било у оквиру КК Војводина, код тренера Зорана Мирковића. 

Дечја радозналост и жеља да пронађе свој спортски пут, међутим, нису Слободана дуго везали ни за кошаркашки терен.

– Већ у шестом разреду другари су ми висином били до рамена, па је некако природно било то што сам пробао да играм кошарку. Ипак, после неколико месеци сам и то напустио и у седмом разреду кренуо на одбојку. Јесам био виши од вршњака, али не драстично, да би се у средњој школи већ приметило да ћу бити висок, а данас то износи 196 центиметара. Сећам се, моја сестра, која је старија пет година од мене, познавала је неколико одбојкаша Војводине и, преко Драгана Вермезовића, отишао сам на ДИФ. Тамо су већ радили Васа Мијић, Неџад Османкач, браћа Ступар, све момци који су били нешто старији од мене, а водио их је тренер Маодуш. Након што сам му рекао да раније нисам играо одбојку, рекао ми је да то није спорт за мене и да идем у секцију коју је држао Јован Протић. Било нас је тамо седам-осам, вежбали смо у малој сали, али сам после годину дана пребачен у нову групу на ДИФ-у, коју је тада водио Слободан Буца Галешев.

Ту је Бошкан тренирао са својим вршњацима, а из „старе“ гарнитуре, остао је само Васа Мијић, да би се после прикључио и нешто млађи Андрија Герић и ту се радило веома озбиљно.

– Већ са 17 година прикључен сам првом тиму Војводине, после мене стигли су и Герић и Ђорђе Ђурић, а тренер првог тима био је Зоран Гајић. Наредне године начињена је смена генерација, отишао је тренер, ког је наследио Мишко Кијац, а клуб су напустили и Синиша Рељић, Никола Грбић и још неки првотимци. Директор је био Мирослав Виславски, човек огромне енергије и елана и све се некако наместило да Војводина влада домаћом сценом све до почетка новог миленијума. Он је добро гурао свој посао, Никола Марић је одлично селектирао нове играче, а велику подршку су имали у Владимиру Шишки, касније у Недељку Шиповцу, после којег је клуб преузео Ђорђе Михајловић испред НИС-а и гурали смо до 1999. године, када се наша генерација разишла.

Добре игре у клубу, веома брзо промовисале су Слободана и Андрију и у репрезентативца наше земље. 

– Мене и Герића убацили су у државну селекцију 1995. године, додуше нисам тада играо, али сам био на списку. Ипак, нисам отишао на Олимпијаду 1996. године у Атланти, на којој је Југославија освојила бронзано одличје. Али, треба да подсетим и на то да смо од нашег уласка у државнни тим, сваке године освајали неку од медаља. Јесте, имали смо одличну генерацију, чији костур су чинили браћа Грбић, Боба Ковач, покојни Жаре Петровић, Ђула Мештер, па Брђовић, Танасковић, Квиско Вујовић... Међу њима, било је осам-девет одбојкаша Војводине, као доказ правог рада у нашем клубу.

Чињеницу да неће бити у Атланти прихватио је, али нерадо. 

– Наравно да ми је било криво што ме нема на списку путника, али сам могао и да разумем такву одлуку и прихватио сам је, шта сам друго могао. Гајић је одлучио да у Атланту, уместо двојице, води тројицу коректора – Ђурића, Батеза и Брђовића, а места није било за четири примача. Да јесте, тада бих и ја био у државном тиму, али је селектор проценио, показало се то исправним, да још један коректор више може да му буде од користи. Игра Ђурића у дуелу за треће место, то је најбоље потврдила. Од 1997. сам постао стандардни репрезентативац и то ме је одвело на једине Игре на којима су учествовао, а с којих смо се вратили са златним одличјем.

У Сиднеју, дакле, наша селекција није добро почела такмичење и у прва два кола у групи забележила је поразе од Русије и Италије.

– Имали смо дуге и тешке припреме на Копаонику, а Гајић нас није спремао тако да пик форме достигнемо већ када такмичење почне. Он је, уствари, планирао да турнир не почнемо у врхунском издању, већ смо били на 70-80 одсто од тога. Међутим, како је он одмицао, подизали смо ниво игре, а Гаја је био мајстор у томе. Није нам спуштао обим рада, већ је циљао његову завршницу. Зато смо изгубили прва два сусрета од Руса и Италијана, који су већ били у пуној форми. Очекивања од нас, ипак, била су велика, јер је пред полазак селектор рекао да у Сиднеју идемо по злато, па су изгубљене утакмице на народ и медије деловали попут шока. Када је то било најважније, у полуфиналу и финалу, савладали смо исте те ривале, лакше него што се очекивало и стигли до злата. Најискреније, не могу да кажем како је до сусрета одлуке све било супер међу нама, јер било је нервозе, у чему је Вања Грбић био предводник. Штос је био у томе да нас је Гаја чувао за крај, иако није знао да ли ћемо уопште дотле да стигнемо. Био је то његов свестан ризик, који нам се на крају и исплатио.

Бошкан је због наступа на највећем светском спортском догађају био под великом импресијом. Прво због могућности да види све те људе, па још и да их среће у олимпијском селу међу најбољим атлетама на нашој планети.

– Тако је, додуше, било током првих неколико дана, јер касније, када је кренуло наше такмичење, више нисмо имали могућности, ни времена за такве сусрете. Тада се мало изолујеш од свега, уђеш у сопствени ритам тренинга и исхране, па нам се, не једном, догодило да дођемо у кантину на оброк, а да она буде празна. Због тога, на мене је највећи утисак оставила церемонија отварања Олимпијаде, а после је тај осећај нестао, јер смо били у неком нашем „филму“.

У четвртфиналу је наша репрезентација победила Холандију и то је већ био сјајан резултат.

– За полуфинале и финале загревали смо се у некој малој сали, а тренутак при уласку у препуну главну арену изазвао је код мене велико узбуђење и ишчекивање. Истина, пред финале с Русима, организатори су нас мало збрзали, јер је то била последња утакмица на Играма. Приликом поласка из апартмана, морали смо да понесемо све наше ствари, јер смо након доделе медаља одмах ишли на авион. Није било времена да мало останемо у Сиднеју и дамо себи одушка, већ смо освајање злата славили у сали, на аеродрому, а после и у авиону, на лету за Београд.

Пре Игара, Бошкан је напустио Војводину и прешао у редове Олимпијакоса, где је тада тренер био управо Зоран Гајић.

– Провео сам у Атини годину дана, а онда сам прешао у Италију, у екипу Трента. Вратио сам се потом у грчки Ираклис, да би на ред тада дошао четворогодишњи, изузетно успешни боравак у француском Туру. Тамо сам, 2005. године, освојио Лигу шампиона, 2007. били смо другопласирани, а с мојом Војводином сам, 1996. године, био на трећем месту, дакле имам све три медаље. С репрезентацијом сам, поред олимпијског злата, освојио сребро на Светском првенству 1998, злато на Европском 2001. у Острави, као и бронзе 1995, 2005. и 2007.  године – додао је Слободан Бошкан, човек од великих успеха и носилац националног призања, које му, како сам каже, много значи.