Trening važniji od izlazaka NOVOSAĐANKA NATAŠA NARANČIĆ, MVP ODBOJKAŠKOG KUPA BIH

Međutim, da je razmena igrača moguća i u suprotnom smeru, dokazuje svojim primerom, rođena Novosađanka Nataša Narančić (28), tehničar učesnika CEV kupa, dvostrukog šampiona BiH i osvajača Kupa u komšiluku, ŽOK Gacko. Bezmalo dve decenije prohujaše od kada je prvu loptu servirala u novosadskom klubu VST, pod budnim okom trenera Branislava Terzina.

- Moja starija sestra Zorana krenula je na odbojku – priseća se Nataša. – Zapravo, ona je sledila drugarice koje su mahom poželele da treniraju. Ja, nestašna, roditeljima, sa devet godina, neuhvatljiva... Otpreme oni mene sestrinim tragom. Vele, hajde ti tamo lepo, pa se tamo izmori, lepše ćeš spavati. 

Tako je i bilo. Niti je ko slutio šta je od nemirnog devojčurka moguće oblikovati, niti da će odbojka jednoga dana postati centar njenog svemira. Još kao srednjoškolka zaigrala je za nemački MSC, da bi uskoro bila na meti kvalitetnog sastava subotičkog Spartaka, gde je provela godinu i po dana.

- Stresno je bilo to odvajanje od kuće, od porodice i od društva u komšiluku – setno je svedočila naša sagovornica o sopstvenom odrastanju.- Moji su dolazili u Suboticu na sat-dva, samo da ja ne bih "zapalila" za Novi Sad. Srednju školu sam završavala vanredno, Poslovnu školu u Beogradu, takođe. Znate kako, diplome sam stekla, ali sam ostala uskraćena za društvo iz škole. To je bila cena, na kojoj je odbojka insistirala. Nije bilo lako, ali, posle svega, mogu da kažem da sam rado tu cenu platila, zarad svega što sam u odbojci postigla.

U Sremskoj Mitrovici je, potom, igrala tri i po sezone, što u prvoligaškoj, što u superligaškoj konkurenciji, gde ju je zatekao poziv iz Švajcarskog Lugana, otvarajući joj vrata internacionalne odbojkaške scene. Iz Lugana put hu je vodio, preko mađarskih Kapošvara i Sekešfehervara, do Gacka, u Republici Srpskoj.

-Taman me krenulo inostranstvo, a ono stigne ponuda iz Gacka, kakva se ne odbija – smehom je prokomentarisala internacionalno putešestvije. – Švajcarska, Mađarska, Gacko, pričam ti priču... Ali, mojima se to dopalo, oni su se sa Romanije, pre pola veka, doselili u Novi Sad. Tata veli, što ne bi, idemo do Han Pijeska i Gacko ti je tu, taman sve o jednom trošku. Smejali smo se, a u tom raspoloženju stigne ugovor iz Gacka. Potpišem ja na godinu dana. Dopadne mi se i potpišem još godinu. Sada čekam, možda i treću provedem u toj malenoj, tihoj hercegovačkoj varoši. 

Sa Natašom u sastavu, ekipa Gacka je stigla do osmog mesta u CEV kupu. Istorijski uspeh klub je postigao osvajanjem dve duple krune uzastopno. Oba puta pobedile su tim banjalučkog Borca, do pre dve godine neprikosnovenu žensku ekipu u BiH. Jedanput je njen dopinos u Kupu nagrađen trofejom MVP igračice.

- Odbojka me ispunjava, raduje me svaki momenat na terenu i izvan njega, uči me odgovorima na životne dileme. U VST sam usvojila značenje odbojke, u Spartaku sam naučila šta je ozbiljan trening, nekada sam trenirala tri puta dnevno. U jednom momentu sam se zapitala da li je to stvarno vredno sveg odricanja? Poziv iz Sremske Mitrovice mi je dao do znanja da jeste vredno. Tamo sam dosta radila individualne treninge. U svakom sam klubu nešto novo naučila. Jedino je u Kapošvaru trener, Fracuz, imao katastrofalan odnos prema meni i Isidori Ubavić. Jedva sam dočekala da mi istekne ugovor, ali je zato u Sekešfehervaru bilo super. Trener je bio Nemac, Robi se zvaše. Predočio mi je nekoliko vežbi, karakterističnih za moju poziciju, koje sam s oduševljenjem usvojila. I Robi je bio tehničar dok je igrao - dodala je Nataša Narančić. 

U Gacku joj je, veli, imponovala pažnja sredine koja se stopila sa najuspešnijim sportskim kolektivom u gradu. Kao istinski profesionalac, umela je da kaže kako joj je oduvek bilo jasno da je zarad odbojke morala nešto da žrtvuje. Izabrala je trening umesto žurki, svesna da, ukoliko vredi, svugde će se snaći, bez obzira kuda joj je životni vektor trasirao smer. Na Natašinom putu uspešne i trofejne igračice, pratio ju je kuriozitet da je iz Novog Sada, muškog odbojkaškog centra Srbije, morala daleko od kuće da potraži klub dovoljno kvalitetan za domete kojima je težila, koje je konačno i dostigla s druge strane državne granice. 

Lazo Bakmaz 

Reprezentacija u domenu želja

Jedina neostvarena Natašina želja je poziv u reprezentaciju. Bilo je nagoveštaja da će poziv da usledi od selektora jedne od susednih zemalja.

- Samo Srbija, nema tog novca za koji bih se odazvala bilo kome drugome – odlučno je na takvu mogućnost odgovorila Narančićeva. - Bila sam na širem spisku, ali bilo bi pretenciozno da očekujem bilo šta pored Maje Ognjenović. Gladala sam utakmice, divila se Maji, upijala sve što ona čini, kopirala, radila, ali Maja je jednostavno jedna od milion, poput Tijane Bošković, na primer. Tu su još Bojana Živković (Drča), Slađa Mirković... Nije mi bilo suđeno da se rodim u nekom drugom vremenu, ali ne žalim, veliku su stvar učinile za Srbiju, a to je, na kraju, ipak najvažnije.