Тренинг важнији од излазака НОВОСАЂАНКА НАТАША НАРАНЧИЋ, МВП ОДБОЈКАШКОГ КУПА БИХ

Међутим, да је размена играча могућа и у супротном смеру, доказује својим примером, рођена Новосађанка Наташа Наранчић (28), техничар учесника ЦЕВ купа, двоструког шампиона БиХ и освајача Купа у комшилуку, ЖОК Гацко. Безмало две деценије прохујаше од када је прву лопту сервирала у новосадском клубу ВСТ, под будним оком тренера Бранислава Терзина.

- Моја старија сестра Зорана кренула је на одбојку – присећа се Наташа. – Заправо, она је следила другарице које су махом пожелеле да тренирају. Ја, несташна, родитељима, са девет година, неухватљива... Отпреме они мене сестриним трагом. Веле, хајде ти тамо лепо, па се тамо измори, лепше ћеш спавати. 

Тако је и било. Нити је ко слутио шта је од немирног девојчурка могуће обликовати, нити да ће одбојка једнога дана постати центар њеног свемира. Још као средњошколка заиграла је за немачки МСЦ, да би ускоро била на мети квалитетног састава суботичког Спартака, где је провела годину и по дана.

- Стресно је било то одвајање од куће, од породице и од друштва у комшилуку – сетно је сведочила наша саговорница о сопственом одрастању.- Моји су долазили у Суботицу на сат-два, само да ја не бих "запалила" за Нови Сад. Средњу школу сам завршавала ванредно, Пословну школу у Београду, такође. Знате како, дипломе сам стекла, али сам остала ускраћена за друштво из школе. То је била цена, на којој је одбојка инсистирала. Није било лако, али, после свега, могу да кажем да сам радо ту цену платила, зарад свега што сам у одбојци постигла.

У Сремској Митровици је, потом, играла три и по сезоне, што у прволигашкој, што у суперлигашкој конкуренцији, где ју је затекао позив из Швајцарског Лугана, отварајући јој врата интернационалне одбојкашке сцене. Из Лугана пут ху је водио, преко мађарских Капошвара и Секешфехервара, до Гацка, у Републици Српској.

-Таман ме кренуло иностранство, а оно стигне понуда из Гацка, каква се не одбија – смехом је прокоментарисала интернационално путешествије. – Швајцарска, Мађарска, Гацко, причам ти причу... Али, мојима се то допало, они су се са Романије, пре пола века, доселили у Нови Сад. Тата вели, што не би, идемо до Хан Пијеска и Гацко ти је ту, таман све о једном трошку. Смејали смо се, а у том расположењу стигне уговор из Гацка. Потпишем ја на годину дана. Допадне ми се и потпишем још годину. Сада чекам, можда и трећу проведем у тој маленој, тихој херцеговачкој вароши. 

Са Наташом у саставу, екипа Гацка је стигла до осмог места у ЦЕВ купу. Историјски успех клуб је постигао освајањем две дупле круне узастопно. Оба пута победиле су тим бањалучког Борца, до пре две године неприкосновену женску екипу у БиХ. Једанпут је њен допинос у Купу награђен трофејом МВП играчице.

- Одбојка ме испуњава, радује ме сваки моменат на терену и изван њега, учи ме одговорима на животне дилеме. У ВСТ сам усвојила значење одбојке, у Спартаку сам научила шта је озбиљан тренинг, некада сам тренирала три пута дневно. У једном моменту сам се запитала да ли је то стварно вредно свег одрицања? Позив из Сремске Митровице ми је дао до знања да јесте вредно. Тамо сам доста радила индивидуалне тренинге. У сваком сам клубу нешто ново научила. Једино је у Капошвару тренер, Фрацуз, имао катастрофалан однос према мени и Исидори Убавић. Једва сам дочекала да ми истекне уговор, али је зато у Секешфехервару било супер. Тренер је био Немац, Роби се зваше. Предочио ми је неколико вежби, карактеристичних за моју позицију, које сам с одушевљењем усвојила. И Роби је био техничар док је играо - додала је Наташа Наранчић. 

У Гацку јој је, вели, импоновала пажња средине која се стопила са најуспешнијим спортским колективом у граду. Као истински професионалац, умела је да каже како јој је одувек било јасно да је зарад одбојке морала нешто да жртвује. Изабрала је тренинг уместо журки, свесна да, уколико вреди, свугде ће се снаћи, без обзира куда јој је животни вектор трасирао смер. На Наташином путу успешне и трофејне играчице, пратио ју је куриозитет да је из Новог Сада, мушког одбојкашког центра Србије, морала далеко од куће да потражи клуб довољно квалитетан за домете којима је тежила, које је коначно и достигла с друге стране државне границе. 

Лазо Бакмаз 

Репрезентација у домену жеља

Једина неостварена Наташина жеља је позив у репрезентацију. Било је наговештаја да ће позив да уследи од селектора једне од суседних земаља.

- Само Србија, нема тог новца за који бих се одазвала било коме другоме – одлучно је на такву могућност одговорила Наранчићева. - Била сам на ширем списку, али било би претенциозно да очекујем било шта поред Маје Огњеновић. Гладала сам утакмице, дивила се Маји, упијала све што она чини, копирала, радила, али Маја је једноставно једна од милион, попут Тијане Бошковић, на пример. Ту су још Бојана Живковић (Дрча), Слађа Мирковић... Није ми било суђено да се родим у неком другом времену, али не жалим, велику су ствар учиниле за Србију, а то је, на крају, ипак најважније.